Oba
dokumenta potekla su iz najviših državnih organa: Vlade Srbije i vladinog
Saveta za borbu protiv korupcije. Očekivalo se da će njihovi sadržaji izazvati
raspravu, poređenje, potezanje argumenata, zabrinutost ili bar upitanost. Ali –
ništa. Muk. Kao da ta dva papira nemaju nikakve međusobne veze, kao da je neko
objavio kalendar za narednu godinu koji se normalno nastavlja na prethodnu, i
šta tu ima da se priča.
Ideja
o pravljenju Strategije lansirana je pre dve godine, u vreme velikog debakla na
relaciji vlast – mediji, kada je usvojen Zakon o izmenama Zakona o javnom
informisanju. Da bi se prikrila nelagoda zbog neopravdanog potezanja hitnog
postupka, neutvrđenog autorstva teksta zakona i ponajviše zbog eklatantnih
suprotnosti sa Ustavom Srbije i članom 10 Evropske konvencije o ljudskim
pravima, što je potvrđeno proglašavanjem zakona neustavnim, skrenuta je pažnja
sa zakona na Strategiju.
Vlada
je na početak Strategije stavila Analizu stanja u oblasti javnog informisanja u
Republici Srbiji. Nijedne reči o uticaju države i najviših institucija na to
stanje. Kao da se donošenje pomenutog zakona koji je Ustavni sud poništio, nije
dogodilo. Ni pomena kršenja medijskih zakona od same države: već šest godina
država nezakonito ima vlasništvo u Politici, novosadskom Dnevniku, Večernjim
novostima i još jednom broju lokalnih i regionalnih medija. Ništa o
odgovornosti za konfuziju izazvanu protivrečnim zakonima: tri zakona koji
nalažu privatizaciju i tri koji je sprečavaju, a svi su na snazi i sve ih je
usvojila Narodna skupština. U odnosu na najvažniji standard demokratskog sveta
– obezbeđivanje nezavisnosti i sprečavanje uticaja iz sfere politike i biznisa
na medije, izostao je bilo kakav kritički osvrt.
„Analiza“
nabraja domaće i međunarodne dokumente koji bi trebalo da budu osnov Strategije
i buduće medijske regulative. Izostavljene su tri veoma značajne preporuke
Saveta Evrope: o garantovanju nezavisnosti javnog servisa radiodifuzije (R 96
10); o nezavisnosti i funkcijama regulatornih organa u oblasti radiodifuzije (R
2000 23) i o medijskom pluralizmu i raznovrsnosti medijskih sadržaja (R 2007
2). Prve dve preporuke kasnije se, samo usput, pominju u delu o regionalnim javnim
servisima.
Kada
se dalje pogleda tekst Strategije, vidi se da ništa od toga nije slučajno.
Opredeljenja o kontroli javnog servisa, regulatornom telu (RRA) i javnosti
vlasništva odnosno medijskoj koncentraciji, uz „napuštanje vlasništva u
medijima od strane države“ najslabija su u Strategiji.
„Javna
kontrola rada javnih RTV servisa u Republici Srbiji vrši se putem Upravnog i
Programskog odbora“, stoji u Strategiji. Ova, funkcionalno nepismena, rečenica
sadrži materijalnu grešku. Ne postoji Programski odbor u javnom servisu prema
Zakonu o radiodifuziji, već Programski savet. I odbor i savet imaju druge
ingerencije i u njihov delokrug rada može doći javna kontrola, samo uz
angažovanje raznih oblika spoljne kontrole u kojoj participiraju građani,
odnosno akteri civilnog društva, kako stoji u evropskim dokumentima, a što je
iz predloga Strategije izbrisano.
Sve
dosadašnje analize i kritike rada RRA i odnosa države prema njemu, na primer,
izmena zakona kojima se uticaj države na izbor članova Saveta povećavao, nisu
uzete u obzir. Član 4 Strategije počinje rečima: „Opredeljenje države je da ne
bude vlasnik javnih glasila“. U istom članu dalje se navodi da država može biti
osnivač: nacionalnih, pokrajinskih i regionalnih javnih servisa; glasila na
srpskom jeziku za potrebe stanovništva Kosova i Metohije; specifičnih glasila
koja su u funkciji bližeg informisanja i upoznavanja građana s radom državnih
organa i javnih preduzeća (internet portal, skupštinski kanal i dr.), a saveti
nacionalnih manjina mogu biti osnivači glasila na jezicima manjina. Kada se ovakva
opredeljenja pretoče u zakone, postojaće desetine državnih medija, i među njima
regionalni javni servisi koji će „biti ustanovljeni putem javnog konkursa“, što
je do sada neviđen način. Brisanje imena gradova, u kojima će postojati ovi
servisi, iz Strategije i već nagovešteni apetiti političkih stranaka,
najavljuju da će ovo pitanje biti predmet predizbornih i postizbornih nagodbi,
čime će biti obezbeđen kontinuitet političkog uticaja na medije.
Medijska
koncentracija je u Strategiji površno dotaknuta bez ulaženja u suštinu.
Insistira se, doduše, na javnosti vlasništva, ali se veoma teško u tome može
naslutiti mogućnost eliminisanja svih pojava o kojima govori Izveštaj Saveta za
borbu protiv korupcije. Savet je utvrdio da se od 30 najznačajnijih medija u 18
ne znaju vlasnici. Uprkos odredbama o nedozvoljenoj koncentraciji vlasništva
sadržanih u Zakonu o radiodifuziji, ima ozbiljnih indicija da se isti vlasnici
pojavlju u po dve televizije sa nacionalnim pokrivanjem. Zbog teške materijalne
situacije i nekada ugledni i verodostojni mediji moraju da ulaze u finansijske
aranžmane sa tajkunima i tako tupe kritičku oštricu i prema biznisu i prema
politici, stoji u Izveštaju.
Neutemeljeno
medijsko tržište nije u stanju da se izbori sa pojavom korupcije koja se javlja
u najperfidnijim oblicima, pre svega, kako se navodi u Izveštaju Saveta, kroz
delovanje mnogobrojnih agencija za odnose sa javnošću, marketinške i
produkcijske agencije. Vlasništvo biznismena bliskih političarima i samih
političara, koje je u medijima bolje skriveno, u slučaju pomenutih agencija je
vidljivije, ali to saznanje ne pomaže kada se zakup prostora u medijima koristi
kao pritisak na njih. Činjenica, koja je odavno konstatovana – da imamo sve
siromašnije medije, a sve bogatije reklamne agencije, odnosno njihove vlasnike,
nije dovela do bilo kakve društvene akcije da se takvo stanje, pogubno sa
stanovišta demokratizacije javne sfere, izmeni.
Ako
zaista imamo osećaj da zanemarivanjem ovih pitanja, jer smo se umorili, jer nam
je svega dosta, jer nema smisla, možemo da doprinesemo utisku da nije sve tako
crno, ta samoobmana će nas pogoditi kad tad. Ona neće ostati ni pred vratima
evrointegracija, pošto je u nama.
Autor: Rade Veljanovski
