ENKada sam pre više od deset godina ušao u redakciju Danasa u Jagićevoj, bio si mi jako čudan. Nisi, bre, bio onaj srpski muškarac. Bilo je nečeg svetskog u tvom stavu, frizuri, spuštenom pogledu ka zemlji i cigareti u ruci, toj odsutnosti iz koje su se rađale sjajne novinarske rubrike. Plašio sam Te se.
Uf, kako si znao da drekneš! Poštovali su Te jer si svima, ali svima znao da kažeš u lice šta misliš. I niko nije smeo protiv tvoje. Setih se sada svih onih kolegijuma na kojima si pravo niotkuda „uzimao učešće“ u debati i kada si znao da sve ostale urednike zalediš svojom jezgrovitom opservacijom o mračnoj budućnosti našeg lista. A znao si da će opstati, kao što i jeste.
Ali, nikome nisi dao da pljune po našim novinama. Branio si ih i čuvao mnogo bolje i iskrenije od nas. Sećam se silnih prijema, koktela i drugih prigodnih prilika u kojima su nas zezali da smo „Juče“ a ne „Danas“. Svima si znao kulturno, diplomatski, inteligentno da reterniraš. Nisi im ostavljao mogućnost replike.
Ako je neko bio profesionalni autoritet u onoj redakciji to si bio Ti, Mile. Da li znaš da i danas, kada razmišljam o naslovu, razmišljam u stvari o Tebi. Kada mi naslov ne bi promenio prilikom redigovanja, to bi za mene bio praznik. A znao si da me začuđeno pitaš kako sam mogao da napišem ovakvu glupost. Pa, mogao sam – jer sam pored sebe imao novinarskog Ronaldinja. Ma ne, bio si novinarski Bekenbauer. Onako, gospodin, gromada. Eto, zato što si Ti sedeo pored mene, i zato što sam čekao da me dokusuriš tokom redigovanja, zato sam mogao tako nešto da napišem.
Hvala što si uvek znao da staneš iza mene i da me braniš. Hvala Ti što si mi verovao kada me je onaj šašavi ambasador, znaš koje zemlje, napao da nisam dobro preveo. Verovao si i nisi hteo ni da preslušaš diktafon. I izvini sto sam te razočarao kada sam otišao iz redakcije. Ali, Miško, zar i Tvoj život nije bio takav. Usponi i padovi, radosti i tuge.
Kada sam poslednji put bio u Beogradu, pričao si o Irskoj i kako nikada nisi video tako zelenu boju. Znao si da pričaš, baš lepo da opisuješ. Svi smo voleli da Te slušamo; o damama, o Južnoj Africi, o aparthejdu, o Kini, Vijetnamu, u bašti Lovca. Ti, Stane, Panović, Živa i ostali.
Mile, zaslužio si Aleju velikana. Izvini što neću biti tu kada budeš odlazio. Ali, takav je život. Put nas odvede na razne strane, ali ipak ostane nešto što nas veže. Evo nas, druže, svi tvoji drugari, baš svi, okupili smo se na onom blesavom facebook-u i prepričavamo Tvoje dogodovštvine i kakav si samo car bio. I smejemo se još jednom u Tvoje ime, šmekeru.
Hvala što si od mene napravio novinara. Evo, kuvam jednu tursku s ratlukom i pijem čašu vode.
Aleksandar Stošić
