Zaštita pripadnika tajne službe i pritisci na sud glavni rizici za osuđujuću presudu u procesu za ubistvo Slavka Ćuruvije

Nova presuda za optužene bivše visoke funkcionere i operativce Resora državne bezbednosti (RDB) u slučaju ubistva novinara i izdavača Slavka Ćuruvije, nakon ponovljenog suđenja, biće poznata za nešto  više od dve nedelje. Tročlano sudsko veće u sastavu Snežana Jovanović (predsednica), Vladimir Mesarović i Dragan Milošević, koje presuđuje u jedinom velikom političkom ubistvu koje nije dovedeno do pravosnažnog kraja, biće na testu dokazivanja nezavisnosti suda i da li je u stanju da radi profesionalno u otežanim okolnostima.

Novinar NIN-a Vuk Z Cvijić, koji godinama prati suđenja i otkriva mehanizme zloupotrebe tajnih službi, i Nataša Kandić, osnivačica i bivša izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo, u razgovoru za Cenzolovku ukazuju na to da neformalni centri moći u Državnoj bezbednosti, oličeni u pojedincima koji su odgovorni za zločine, a nisu odgovarali i zadržali su nekadašnju moć i uticaj, i dalje predstavljaju veliki rizik i branu za skoro donošenje pravosnažne i osuđujuće presude za ubistvo Slavka Ćuruvije.

Opstruirali su prikupljanje dokaza, izazivali „amneziju“ kod svedoka, uticali na uništavanje i sakrivanje dokaza, a danas je njihov uticaj osnažen vladajućom proklamovanom politikom koja se inspiriše devedesetim godinama prošlog veka.

Kandić: Institucije pretvorene u zaštitnike odgovornih za zločine u ime države

„Određene službe vojske i policije potpuno su privatizovane i to se jasno videlo na suđenjima Miloševiću, generalima vojske i policije. Mnogo dokumenata je izmenjeno i posebno dizajnirano za suđenja, suprotno od onog što je pokazivalo naše istraživanje na terenu. Službe su podređene pojedinačnim interesima i prikrivanju njihove odgovornosti i meni je zbog toga teško da verujem da će se u procesu za ubistvo Slavka Ćuruvije jasno otkriti dokle je to išlo i da će se dobiti jasna slika, od praćenja do ubistva, od naredbe do konkretnog dela“, kaže Nataša Kandić za Cenzolovku i objašnjava:

Pojedine sudije iz tog suda, iz Odeljenja za organizovani kriminal, svedočile su o pritiscima, poput bivšeg sudije Vladimira Vučinića ili sudije Aleksandra Trešnjeva, koji je degradiran i vraćen u običan Viši sud (Vuk Z. Cvijić)

„Danas je jasno i nema više dileme da imamo ‘patriotske’ institucije, a MUP se koristi za obavljanje političkih zadataka. Na početku, posle petooktobarskih promena, bilo je šansi da se institucije vrate na profesionalni nivo, jer je bilo profesionalaca. Većina njih danas nije više u tim službama. Danas su svi pretvoreni u ‘patriotske’ institucije i vlada konsenzus da imaju zadatak da isprave sve što je bilo ‘pogrešno’, a to je da se iznesu dokazi i govori o odgovornosti visokih funkcionera. Sve je sada izmenjeno i u funkciji onih koji su imali visoke pozicije u vreme rata. Institucije su pretvorene u zaštitnike onih koji bi trebalo da odgovaraju za brojna krivična dela koja su počinjena u ime države.“

Odbrana okrivljenih Radomira Markovića, Milana Radonjića, Miroslava Kuraka i Ratka Romića bazira se na tvrdnjama o „patriotizmu“ režima Slobodana Miloševića i njegovog Resora državne bezbednosti, na negiranju da su počinili ratne zločine i politička ubistva.

„Očigledno je da je ubistvo Slavka Ćuruvije bio ‘državni posao’ i to se vidi ne samo iz dokaza koji su prezentovani nego i iz ponašanja tajne službe koja je opstruirala istragu. To su i sami policajci, kojima je bilo onemogućeno da saslušaju pripadnike DB-a, svedočili“, kaže Vuk Z. Cvijić za Cenzolovku.

Uticaj „savetnika za političke likvidacije“ na suđenje

Cvijić navodi brojne primere kako su kažnjavani ili proterani profesionalci iz DB-a koji su bili spremni da istraže politička ubistva, s jedne strane, a sa druge – ističe pojedince koji su igrali važnu ulogu u ozloglašenoj Miloševićevoj tajnoj službi, nikada nisu odgovarali, a zadržali su moć. Kaže da ima mnogo indicija da su presudno uticali na opstrukciju samog sudskog procesa.

Cvijić tu posebno ističe ulogu Branka Crnog, koji je bio zamenik Radomira Markovića, zadužen za sve operativne poslove DB-a i bio član Glavnog odbora SNS-a, kao i ulogu majora Dragana Filipovića, poznatijeg kao „Major Fića“, koga Cvijić u jednom svom tekstu u NIN-u opisuje kao „savetnika tajne službe za političke likvidacije“.

Meni se čini da je DB-u bilo lakše da žrtvuje JSO nego nekog od svojih. Pripadnici DB-a su retko kad osuđivani. Zapravo, skoro niko. Rade Marković jeste, ali on je došao iz policije, a ne iz redova DB-a (Vuk Z. Cvijić)

„Major Fića“ je objavio knjigu „Anatomija globalističkog smrada“, u kojoj se hvalio svojim zločinima, a nakon njegovog dolaska iz Kine (gde je pobegao posle ubistva demokratskog premijera Zorana Đinđića, u vreme policijske akcije „Sablja“) krajem 2015. godine, svedoci na suđenju za ubistvo Ćuruvije, pripadnici RDB-a koji su pratili Ćuruviju na dan ubistva, iznenada su počeli da „obolevaju od amnezije“ iako su o tim događajima životno svedočili u istrazi.

Vuk Drašković, lider SPO, tada je javno tražio od tužilaštva da ispita ulogu „Majora Fiće“ u zločinima na Ibarskoj magistrali i ubistvu Slavka Ćuruvije, ali se to nije dogodilo, a Filipović se nesmetano sastajao sa brojnim političarima, pripadnicima DB-a, kriminalcima…

Cvijić podseća da je Filipović u svojoj knjizi opisao da je, neposredno nakon petooktobarskih promena, održan sastanak u vrhu DB-a i da su se tada dogovorili da će se oslanjati na „nacionalne snage i radikale“.

Filipović je, inače, bio savetnik Radomira Markovića za tajne operacije, blizak saradnik i zamenik drugooptuženog u slučaju „Ćuruvija“ Milana Radonjića, bio je nadređen četvrtooptuženom Ratku Romiću u Drugoj upravi beogradskog Centra DB-a, ali i zadužen za zloglasnu JSO, jedinicu koja je izvršavala naloge za politička ubistva i kojoj je pripadao trećeoptuženi Miroslav Kurak.

Vuk Cvijić: Skoro niko iz DB-a nije osuđen za zločine

Zašto je ubistvo Ćuruvije, jedino od političkih ubistava koje su nove petooktobarske vlasti označile kao prioritet, ostalo nepresuđeno do dan-danas?

„Meni se čini da je DB-u bilo lakše da žrtvuje JSO nego nekog od svojih. Pripadnici DB-a su retko kad osuđivani. Zapravo, skoro niko. Rade Marković jeste, ali on je došao iz policije, a ne iz redova DB-a. Jedini osuđen od značajnijih pripadnika DB-a bio je Milorad Bracanović – za prikrivanje ubistva Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića, ali na smešnu kaznu od dve godine zatvora, jer su mu sve olakšavajuće okolnosti uzete u obzir. Pravi ljudi iz DB-a, odgovorni za politička ubistva, nisu osuđivani. U procesu koji je vođen za atentat na Ibarskoj, recimo, Milan Radonjić i drugi iz DB-a su pravosnažno oslobođeni pod čudnim okolnostima“, kaže Cvijić za Cenzolovku.

Mnogo dokumenata je izmenjeno i posebno dizajnirano za suđenja, suprotno od onog što je pokazivalo naše istraživanje na terenu. Službe su podređene pojedinačnim interesima i prikrivanju njihove odgovornosti (Nataša Kandić)

Kao i Nataša Kandić, Cvijić ističe da Državna bezbednost nije transformisana posle petooktobarskih promena. Podseća na bizaran primer koji mnogo govori o razlozima zašto odgovorni za zločine iz DB-a nisu kažnjeni:

„Pa i sam novi načelnik Službe (Goran Petrović, prim. nov.), nakon petooktobarskih promena, svedočio je na suđenju za ubistvo na Ibarskoj magistrali da su to ‘dobri momci koji nisu znali šta rade’ i potvrdio da im je on dao prave pasoše, sa lažnim imenima. Izgleda da je cela ta struktura spremala bekstvo tih ljudi, umesto da utvrdi njihovu odgovornost. Osim formalnog šefa DB-a (Radomira Markovića, prim. nov.), nije utvrđena odgovornost nijednog od tih ljudi. Veoma je zanimljiva i uloga Branka Crnog koji je bio čovek iz DB-a, zamenik Radomira Markovića, zadužen za sve operativne poslove DB-a. Bio je član Glavnog odbora SNS-a i kao svedok se pojavio na procesu za ubistvo Ćuruvije i svedočio zapravo u korist odbrane, napadajući policajce i retke pripadnike DB-a, poput Zorana Stijovića, koji su govorili šta se tu zapravo događalo.“

Kazne za „neverne“ zločincima iz DB-a

Cvijić objašnjava da je Stijović evidentno, pa i po sopstvenim rečima, isteran iz DB-a u isto vreme kad je i rasformirana policijska jedinica „Poskok“ koja je i formirana za razotkrivanje političkih ubistava.

„Stijović je doslovno shvatio zadatak nove vlade da se rasvetle ta ubistva i radio je na tome. On je, na primer, završio istragu o uništavanju dosijea koje je počelo 5. oktobra uveče. Otkrio je i naredbu i kako je to sve teklo. Međutim, to nije pretočeno u postupak, a on je najuren iz DB-a. Jedno vreme je i bio primoran da se fizički skloni iz Srbije“, navodi Cvijić.

Novinar NIN-a smatra da su i moć koju odgovorni za zločine i dalje presudno imaju u DB-u i sve što je DB radio da omete istragu ili navede na pogrešan trag u slučaju ubistva hrabrog novinara presudno uticali na to da ništa nije završeno ni 22 godine od ubistva i gotovo sedam godina suđenja.

Pritisci na sudije

„Upali smo u razvlačenje tog postupka i rizik je da se to razvlačenje nastavi. On predugo traje, praktično ulazimo u osmu godinu postupka. To je predugo za ovakav postupak. Predugo je u svakom smislu, pre svega da se dođe do pravosnažne osuđujuće presude. Više nije u žiži javnosti, toliko stvari se dešava. Mnogo je uticaja sa strane. Vidimo i iz drugih postupaka šta se događa. Pojedine sudije iz tog suda, iz Odeljenja za organizovani kriminal, svedočile su o pritiscima, poput bivšeg sudije Vladimira Vučinića ili sudije Aleksandra Trešnjeva, koji je degradiran i vraćen u običan Viši sud. Javno govore o tome kako postoje pritisci. Mi ne znamo da li postoje pritisci i na veće u ovom slučaju, ali vidimo da je na suđenju član vladajuće stranke pokušao da da alibi optuženima i optuživao svedoke tužioca iz MUP-a i DB-a. Imamo pravo da sumnjamo da postoje pritisci, jer neki su evidentni“, upozorava Vuk Z. Cvijić.

Sudbina dosijea „Ćuran“

Slučaj ubistva Ćuruvije mogao je biti rešen odmah nakon promene vlasti 5. oktobra 2000. godine. Nataša Kandić podnela je već krajem oktobra 2000. godine Okružnom javnom tužilaštvu krivičnu prijavu protiv Radomira Markovića i Milana Radonjića zbog krivičnog dela ubistva s predumišljajem, na osnovu dokumenta SDB-a o tajnom praćenju Slavka Ćuruvije na dan ubistva, poznatog kao „Ćuran“.

Očigledno je da je ubistvo Slavka Ćuruvije bio „državni posao“ i to se vidi ne samo iz dokaza koji su prezentovani nego i iz ponašanja tajne službe koja je opstruirala istragu. To su i sami policajci, kojima je bilo onemogućeno da saslušaju pripadnike DB-a, svedočili (Vuk Z Cvijić)

Taj dokument tada su dobili i najviši predstavnici nove vlasti, ali oni nisu reagovali. Kandić je tada rekla da su predali krivičnu prijavu „da bi istraga odmah otpočela, jer znamo da je u pitanju SDB, ali se u dokumentu ne vidi lanac onih koji su učestvovali u sprovođenju ubistva“. Takođe je naglasila da „ako tužilaštvo ne reaguje, znači da se zakon ne primenjuje i da oni učestvuju u opstrukciji rešavanja slučaja ubistva“.

Nataša Kandić je zbog objavljivanja dokumenta „Ćuran“, kao jednog od krunskih dokaza da je država ubila hrabrog novinara, jedna od redovnih meta napada odbrane. Iako nije bilo dokaza ko je iz DB-a izneo dosije „Ćuran“, za to je interno osumnjičen Stevan Nikčević, u vreme ubistva Ćuruvije zamenik Milana Radonjića. Nikčević je, inače, jedan od profesionalaca iz DB-a koji su bili kažnjeni kao „nelojalni“, a takođe je bio meta brojnih uvreda i diskvalifikacija odbrane optuženih. Kao i Stijović, jedno vreme je bio primoran da beži iz Srbije zbog moguće odmazde moćnih pojedinaca u DB-u.

Da je tada rasvetljeno ubistvo Slavka Ćuruvije i da su procesuirani odgovorni, nema sumnje da bi bili izbegnuti brojni problemi, barem sa „amnezijom“ svedoka iz redova DB-a.

Sead Spahović: U pravosuđu se plaše nekontrolisane moći Službe

Tadašnji koministar pravde u Prelaznoj vladi Srbije javno je tim povodom izjavio:

„U pravosuđu neće biti nikakvih pomaka nabolje ako Služba državne bezbednosti ostane onakva kakva jeste. Ljudi se nje plaše, jer je u njihovim rukama koncentrisana ogromna moć i nekontrolisana vlast.“

Sead Spahović, danas advokat, ranije poznat po svom otvorenom, kritičkom stavu, odbio je da za Cenzolovku govori o procesu za ubistvo Ćuruvije uz objašnjenje da neće da komentariše presudu koja će biti doneta 2. decembra iako ga o tome nismo ni pitali, već smo ga zamolili da komentariše razloge za ovako dugo suđenje.

„Mi smo dosije ’Ćuran’ dobili tako što ga je neko ubacio u moje privatno poštansko sanduče. Ostalo je pitanje zašto se tada nije razrešilo, zašto postupak traje godinama i zašto nije ništa jasnije. Postoji velika šansa da ostane namerno nerazjašnjen i neutvrđena odgovornost. Tih dvehiljaditih godina bilo je upadljivo i opipljivo da nove vlasti ne vladaju institucijama, da postoje značajni delovi Službe koji su potpuno netaknuti i da nove vlasti nemaju strategiju i uticaj, nemaju moć da reorganizuju najvažnije službe. Odmah nakon petooktobarskih promena videlo se da vlada čak i jedna zbunjenost. Tu je osnovni problem. Nove vlasti su bile fascinirane organizacijom tih raznih posebnih službi i jedinica. Iz današnje perspektive bih rekla da je to bio strah od jedinica službi čiju je unutrašnju strukturu bilo teško uhvatiti i imati potpuni pregled na kojim principima rade sa ljudima, informacijama, predmetima, i da je to zapravo bio glavni problem. Do danas nije razjašnjeno ni da li je postojao taj trenutak da su te službe mogle da budu stavljene u službu interesa države“, kaže Nataša Kandić za Cenzolovku.