Zaštitnik lovaca na veštice

Čemu poziv novinarskim udruženjima da se razgovara i o slučaju Tamara Skroza nakon što se u pismenoj izjavi već svrstao uz tabloide i nakon što je dao svoj maksimalni doprinos u hajci na nju. Ministar treba da podnese ostavku jer koristi baš ono što hoće da iskoreni – fabrikuje vesti i učitava nešto za šta nema dokaze

Nakon samo dva meseca provedenih u fotelji ministra informisanja, Dejan Ristić je otišao kod šefa Delegacije EU u Srbiji Emanuela Žiofrea da bi se pohvalio svojim spektakularnim uspesima u suzbijanju ugroženosti novinara i isporučio statistiku. Ambasador Žiofre je, naravno, pozdravio podatak da je tokom ove godine za „trećinu manje ugroženih novinara“, a ni jedan ni drugi se nisu bavili trivijalnostima kao što je progon Dinka Gruhonjića praćen otvorenim pozivima na nasilje, zaključkom Komiteta za zaštitu novinara da se nad novinarima koji u Srbiji rade svoj posao sprovodi „lov na veštice“ ili činjenicom da su čak i tokom njihovog razgovora na gotovo čudesan način nestajali svi snimci na kojima bi mogao da se vidi napad na Vuka Cvijića od strane direktora Srpskog telegrafaMilana Lađevića. Valjda su obojica zaštitu Lađevića doživljavali kao „zaštitu novinara“, pa je Ristić bez problema mogao i da poentira – potrebno je ne samo zadržati taj pozitivni trend već i angažovati sve činioce „kako bi bio postignut željeni rezultat koji se odnosi na potpunu eliminaciju ove neželjene pojave“.

A onda su ministru idilu pokvarila dva činioca na koja izgleda nije računao: prvo je primetio nešto stvarno iznenađujuće – da postoje loše pojave u novinarstvu („Tu pre svega mislim na govor mržnje, narušavanje dostojanstva ličnosti, fabrikovanje vesti, izmišljanje, domišljanje, učitavanje i mnogo toga drugog…“), a onda i da u društvu „ima ekstrema“. Dobro, moguće je da kao istoričar koji je usmerio sve svoje snage da negira genocid u Srebrenici i brendira genocid nad Srbima (pored ministarske fotelje i dalje je direktor Muzeja žrtava genocida, mada više ne prima platu već volonterski podržava Vučićevu opsesiju Jasenovcem) nije baš pomno pratio medije poslednjih 12 godina.

Nekako mu je promaklo da režimski mediji one koji to nisu nazivaju gebelsovcima, ustašama, sejačima mržnje, ubicama Vučića i njegove dece… ali su mu se na novoj funkciji ipak proširili vidici. Primetio je da ima „ekstrema“ baš u trenutku dok je Aleksandar Vučić suvlasnika Junajted grupe Dragana Šolaka nazvao kriminalcem koji želi da upravlja zemljom preko veza u „CIA, MIA, BIA“. A takva izjava upravo liči na sve negativne pojave koje je Ristić zakasnelo konstatovao jer se radi i o govoru mržnje, narušavanju dostojanstva ličnosti i fabrikovanju vesti, ali i zloupotrebi svih medija koji su prinuđeni da taj kao i sve slične govore izrečene bez dokaza doslovno prenesu.

Usmerena osuda ministra

Čak i ako pogledamo ceo citat koji je ministar informisanja izgovorio, stiče se utisak da je reagovao upravo na retoriku koju plasiraju Vučić i njegovo okruženje: „Ali imate i ekstreme, na različitim stranama, kojima ne odgovara spuštanje tenzija. Žive od tih tenzija i to žive vrlo dobro, to treba reći.“ Međutim, u dodatnom pojašnjenju se pokazalo da ni vrhovna ni njena medijski pomoćna vlast nisu na udaru Ristića, već da je svoju osudu usmerio ka svim novinarskim udruženjima iz Koalicije za slobodu medija koja se nisu odazvala pozivu za sastanak zakazan za 2. avgust (odazvao se samo Nino Brajović u ime UNS-a), već su mu uručili pismeni predlog njegove ostavke.

Umesto ostavke, Ristić je ponudio relativizovanje njihovog zahteva uz opasku da u Srbiji ima čak 2.000 medija i 76 registrovanih novinarskih udruženja, što kroz njegovu omiljenu statistiku udruženja poput NUNS-a ili Nezavisnog društva novinara Vojvodine čine podjednako bitnim kao recimo Udruženje radio-stanica RAB. Pa im je s visine na koju ga je lansirao SNS poručio: „Naravno, na svakom od ovih veoma brojnih partnera na medijskoj sceni je da se opredeli – da li želi da učestvuje u dijalogu i da ravnopravno sa svim drugim partnerima učestvuje u unapređenju ove oblasti ili želi da se iz tog dijaloga isključi, apstinira, da se samoizoluje.“

Dakle, on je taj koji vodi dijalog i koji ima prava da deli epitete poput „ekstremi“ ali da i te „ekstreme“ bez ikakvog dokaza optužuje da „žive vrlo dobro“. Šta iz njegovog ugla znači da neko živi „vrlo dobro“ teško je proceniti jer prema podacima Agencije za sprečavanje korupcije on ne poseduje ni automobil, ni štednu knjižicu, ni kasicu-prasicu… baš ništa osim stana od 33 kvadrata i plate od 150.000 dinara. Ali možemo da naslutimo da je poruka, recimo, da Željko Bodrožić ili Ana Lalić imaju veće vile i bazene od Željka Mitrovića i Jovane Jeremić, ali da je poreklo njihovog novca sumnjivo jer nije stiglo od aktuelne vlasti, što nas dovodi do floskule o stranim plaćenicima. Može i tako, ali ako se kao ministar već upustio u naprednjačku igru targetiranja nezavisnih novinara kao grupacije koja za svoj rad uzima od nekog ogromne pare, onda bi mogao bar na nekom primeru da nam pokaže o kom novcu je reč i odakle stiže.

Već to je dovoljno da podnese ostavku koja se od njega traži jer koristi baš ono što hoće da iskoreni – fabrikuje vest i učitava nešto za šta nema dokaze. Problem je kako to objasniti nekom ko je u ministarsku fotelju seo upravo zato što je tako radio tokom čitave karijere. Pritom je epizoda koja se najčešće vezuje za njega, kada je kao član komisije koja je odobravala scenario za program obeležavanja Dana pobede 2021. odobrio koračnicu ljotićevaca uz tvrdnju da je u pitanju delo Momčila Nastasijevića, samo anegdota u odnosu na prave razmere njegovih mogućnosti. Svu raskoš talenta je najupečatljivije prikazao dok je bio v. d. upravnika Narodne biblioteke Srbije kada je odlučio da istoriju prilagodi svojim ideološkim uverenjima. Na čelo te institucije je stigao nakon što su njegovi prethodnici uložili 10 godina teškog rada da bi formirali čitaonicu Ratovi 1991-1999. i obezbedili prostor u koji je smeštena objedinjena kolekcija štampane i vizuelne građe iz perioda raspada Jugoslavije. Nezadovoljan zatečenim, naredio je da se ona rasformira i da se građa rasturi po opštem fondu biblioteke jer je podsećanje na taj period istorije proglasio za „veleizdaju“.

Bavljenje tuđim poslom

A ako nečiji naučni rad u okviru državne institucije može da proglasi za „veleizdaju“ zašto onda ne bi mogao da zamenicu glavnog urednika FoNeta i ekspertkinju za medijsku etiku Tamaru Skroza optuži za poziv na nasilje i žal jer 5. oktobra nije izvršeno masovno ubistvo, posebno kada se zna da je institucija zvana tabloidi već donela istu presudu. Jedina razlika između Informera i Ristića je u tome što se ministar suzdržao od optužbi da je Skroza tražila ubistvo Vučića, u to vreme potrčka Vojislava Šešelja, već je njene „ubilačke nagone“ stavio u malo širi kontekst.

„Teško je oteti se utisku da je gđa Skroza… implicitno izrazila žaljenje zbog toga što u tim dramatičnim okolnostima pojedini državni zvaničnici nisu bili lišeni života“, navodi se u saopštenju ministarstva i dodaje da se radi o primeru „govora mržnje“, „pozivu da se izvrši nasilje“ i žalosti zbog propuštene prilike „da se izvrši nasilje“.

Možda Ristić, baš kao i stranka kojoj služi, ne razume pojam lustracije i koncept demokratije pa svaki disonantni ton u odnosu na vlast doživljava kao poziv na ubistvo, što je sasvim uobičajeno u vladi čiji je deo. Ali, u tom slučaju neka i igra po pravilima vlasti kojoj pripada umesto da one koje doživljava kao nasilnike i ubice (a očito su to svi predstavnici nezavisnih medija) poziva na neki fingirani dijalog, glumeći konstruktivnost i brigu za medije.

Konkretno, čemu poziv novinarskim udruženjima sa namerom da se razgovara i o slučaju Skroza nakon što se u pismenoj izjavi već svrstao uz tabloide i nakon što je dao svoj maksimalni doprinos u hajci na nju? I čemu poziv „ekstremima“? Osim ako naivno ne veruje da ih može prevaspitati svojom toplom ljudskom rečju, a ne tabloidnom silom zahvaljujući kojoj je i on, baš kao i svi ostali članovi Vlade, tu gde jeste.

Izvor: Radar