EN
Tumači tragedije koja će uskoro svima biti vidljiva – kad im poveruje milionska armija bestidnih saučesnika režima u zlodelima, novinari će biti neželjeni svedoci ponižavanja i podsticanja najnižih poriva vlasnika poslovne sposobnosti i biračkog prava. Mazohističkog učešća pristojnog komšiluka u nakaznim i stravičnim ritualima, u obrednom prakticiranju neljudskosti.
Gotovo sve značajke ove početne dijagnoze srbijansko je društvo ispoljilo povodom slučaja Tviter, od polovine avgusta, kada je ova platforma označila javne servise Radioteleviziju Srbije i Radioteleviziju Vojvodine, te Kurir, Informer, TV Pink, TV B92, Srpski telegraf, TV Prva, TV Happy, Politiku i Tanjug kao medije koji “sarađuju sa Vladom Srbije”. Jer, kako objašnjava ova društvena mreža, “mediji povezani sa državom često koriste svoje vesti kao sredstvo za unapređenje političke agende.”
Predsednik Srbije je, navodno, iskulirao, pohvalio je svoje medijske skutonoše i bahatio se prizemnom dosetkom da bi najradije da mu Tviter izbriše nalog, kako bi bio “još jedan Tramp”.
Glavni posao su obavili ljigavi roto proizvodi, otvarajući novu sezonu hajke na KRIK i Stevana Dojčinovića koji je, nađe se sagovornik da potvrdi, lično potkazao Tviteru medije koje treba obeležiti oznakom saradnje sa Vladom. Beše to pometnja iz koje se, čemu briga, lako izlazi, budući da konzumenti takvog sadržaja imaju muke s pamćenjem.
Zapravo ne žele da pamte.
Prvo je Vučić izustio: „Pa nego sa kim će da sarađuju? Sa tajkunima, lopovima i kriminalcima? Najnormalnije je da sarađuju sa Vladom. Sada vidite da su oni pravi cenzori, tako da jedva čekam da mi isključe nalog, da budem još jedan Tramp u svetu, da se pokaže kako je dobro da talibanski portparoli imaju slobodan pristup toj slobodarskoj mreži, neki bi rekli poslušničkoj mreži. Ja da budem poslušnik takvima neću. Čestitam svim medijima koji se suprotstavljaju poslušničkoj mreži i koji šire slobodarske težnje i slobodarske ideje i želim im mnogo uspeha.“
Kakav heroj. I kad smo kod poslušništva, nije predsednikovu besedu ignorisala dosledna analitičarka: “Oni koji se ne usuđuju da kritikuju bilo šta što uradi ta najveća svetska sila, oni pomažu Vučiću da dobije oreol čoveka koji se suprotstavlja najjačima na svetu u korist Srbije”, izgovorila je Ljiljana Smajlović.
Ako neko nije razumeo, objasnila je bivša urednica Politike da je predsednik poručio najjačoj sili: “ Evo, stojim ovde, pucajte!”
Oko da zasuzi. Nije predsednik razumeo, niti će, nije najnormalnije, ni manje normalno, da mediji sarađuju sa vladom, normalno je da vlada bude njihov servis koji će im omogućiti da njen rad nesmetano analiziraju, kritikuju, da ukazuju svojim sadržajima na njene dobre i loše odluke, da je smenjuju, da joj se podsmevaju, da objavljuju sve što građanima omogućuje da procene njen rad.
Vlada, dakle, treba da radi sve što ne radi Vlada Srbije, a mediji ne smeju da rade ništa što rade oni kojima je predsednik čestitao. Jer, profesionalno novinarstvo je temelj demokratije, vrednosti na kojima počiva moderna civilizacija, čuvar interesa zbog kojih je čovek stvorio državu.
I, vratimo se početku teksta, novinari su rušitelji lažnih predstava, u slučaju Srbije, nemaju mnogo izgleda da uspeju. Razlog više da iznova pokušavaju. A nikad nisu ni mislili da će na vlast doći neko “naš”. Naprotiv. Ništa zato, čitateljstvo (gledaoci, slušaoci) će znati da ceni; u preživelim će oblicima sive moždane mase, nakon bučnoga treska, tumarati još jedino iznosi – njih je i televizija saopštila – kojima su novinari plaćeni da svrgnu predsednika i ukradu snove. Da oklevetaju, možda čak i likvidiraju nezaštićenog Deda Mraza, ukinu Zadrugu i Parove, izbace sa tiketa treću austrijsku hokej ligu.
Nema u tim memorijskim katakombama mesta za budžetski finansiranu opsenu, budući da je “do neprepoznavanja dovedena suština prevare” (B. Štulić). Zašto onda biti novinar u Srbiji. Lepši posao nije pronađen.
Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“ koji Nezavisno udruženje novinara Srbije realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.
