EN
I Vučićev prethodnik Slobodan Milošević služio se sličnim sredstvima. Odmah nakon Osme sednice posmenjivao je sve glavne urednike po medijima, postavio svoje ljude i započeo besomučnu propagandu iz svih oružja
U poslednjih deset godina Aleksandar Vučić učinio je sve što je u njegovoj moći da postane – kako reče pesnik – “urednik vidnog polja”. Preuzeo je kontrolu nad televizijama sa nacionalnom frekvencijom, tabloidima, portalima, organizovao je armije botova za širenje propagande na društvenim mrežama, a ono malo nezavisnih medija neprekidno pokušava da zatuče. Njegove trovačnice danonoćno sipaju toksičnu propagandu u mozgove cenjenog publikuma, satirući poslednje ostatke zaklanog razuma.
Što reče jedan reporter sa lica mesta pre nekoliko hiljada godina: “Nema ničeg novog pod suncem.” I Vučićev prethodnik Slobodan Milošević služio se sličnim sredstvima.
Odmah nakon Osme sednice posmenjivao je sve glavne urednike po medijima, postavio svoje ljude i započeo besomučnu propagandu iz svih oružja. Ono malo nezavisnih medija i tad je bilo izloženo šikaniranju i zlostavljanju vlasti, što je dostiglo vrhunac krajem devedesetih godina, u vreme kad se na mestu ministra informisanja našao Aleksandar Vučić.
Nezainteresovani za istinu
Mediji koji drže do činjenica i istine bili su u neravnopravnom položaju pod oba režima. Danas često čujemo argument da većina građana ne zna za silne naprednjačke afere zato što nemaju mogućnost da negde o njima nešto čuju, pošto nezavisne televizije nemaju nacionalnu frekvenciju. To je tačno, ali ne baš sasvim. Ko želi da sazna kako zaista stvari stoje u zemlji Srbiji, ima sijaset mogućnosti da dođe do nezgodnih činjenica. Internet je omogućio ogromnom broju građana da sami biraju šta će čitati, slušati i gledati. Pa ipak, većinu kao da istina ne zanima baš previše.
Deluje kao da je većinska Srbija osuđena na Pink, Happy i ostale Vučićeve podružnice za širenje dezinformacija, ali ni to nije baš sasvim tačno. Niko gledaocima ne drži pištolj prislonjen na slepoočnicu i prisiljava ih da gledaju Jovanu Jeremić, Sarapu, Marića i ostale vedete naprednjačkog kvazi-novinarstva. Čak i ako prihvatimo pretpostavku da su građani neinformisani jer u ponudi imaju samo jednog kablovskog operatera, Telekom, koji ne zna da postoje N1 i TV Nova, to ne objašnjava zašto čitalac radije kupuje Informer, Kurir, Alo i ostale srpske telegrafe nego nedeljnike i dnevne novine koje nisu pod naprednjačkom kontrolom.
Neubedljiva propaganda
Tužna je činjenica da ogroman broj ljudi dobrovoljno bira da veruje zvaničnoj režimskoj propagandi, kako juče pod Miloševićem, tako i danas pod Vučićem. Pritom se propagandisti čak i ne trude da zvuče naročito ubedljivo ili da smisle nešto u šta bi osoba prosečne inteligencije mogla poverovati. Čitava ta propagandna skalamerija sačinjena je od gomile gluposti i bedastoća koje i malo dete može da prozre bez po muke. Ko god se seća šta je juče bilo ne može da poveruje u naprednjačku mantru da su devedesetih tekli med i mleko, a da su potom došle zle demokrate i uništile ekonomiju.
Niko pri čistoj svesti i zdravoj pameti neće poverovati da je bolje biti u svađi sa svim komšijama, nego živeti u dobrosusedskim odnosima. Samo paranoik može ozbiljno da shvati silne lažipriče o međunarodnoj zaveri protiv Srba. Ne postoje nebeski narodi, niti bilo kakva srpska izuzetnost. Nijedna odrasla osoba ne misli da su za njene probleme krivi svi osim nje same. Svakome ko ima pola mozga je jasno da je demokratski zapadni svet u svakom smislu bolje mesto za život nego diktature poput Rusije, Kine, Irana.
Podanička duša
Niko sa zrnom zdravog razuma ne veruje da su Dragoslav Bokan, Nebojša Krstić, D.J. Vučićević i ostali “analitičari” umni, časni i pošteni ljudi koji govore istinu. Pa zašto onda uporno verujemo samo onima koji nas neuverljivo lažu?
Zato što imaju vlast i moć. Zato što pognutu glavu mač ne seče. Zato što ne može šut s rogatim. Zato što sila Boga ne moli. Zato što jači tlači. Zato što “ćuti i trpi”. Zato što – čija sila, toga i pravda. Zato što “ne talasaj”. Zato što “gledaj svoja posla”. Zato što “trpen – spasen”. Zato što je ćutanje zlato. Zato što nije tvoje da razmišljaš. Zato što podanička duša traži gospodara, a ne obrnuto.
