Scena 1. Jutro, devet sati. Dobijam poruku od Žakline Tatalović: „Lik me prati tri dana“.
Odmah prijavljujemo slučaj preko NUNS-a Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara i očekujemo da se neko odmah iz vrha MUP pozabavi time. Od „kontakt tačke“ iz policije kažu nam da moramo slučaj da prijavimo nadležnoj policijskoj stanici.
Žaklina i ja odlazimo u kasnim popodnevnim satima i policajci prave zapisnik. Žaklina priča kako je u nedelju posle posla (tog dana je bila na konferenciji za novinare predsednika Aleksandra Vučića) primetila mladića s kačketom ispred ulaza u njenu zgradu.
On je na istom mestu bio i sutradan, kada je odlazila i kada se vraćala s posla. Isto se dogodilo i u utorak i u sredu ujutro kada me je pozvala i kada je pokušala da snimi čoveka, ali se on skrivao i bežao. Policajci sve zapisuju i raspituju se o detaljima. U pitanjima je i jedno koje mi je odmah zazvonilo: Da li vam je on na neki način pretio ili vas je ugrožavao? Nije – kaže im Žaklina.
Završavaju zapisnik, daju joj broj telefona koji treba da pozove ako ga vidi ponovo. Zapisnik preko NUNS-a šaljemo radnoj grupi. Obaveštavamo i nadležnog tužioca. Prolazi pet dana, raspitujem se o slučaju: odgovor je da se i dalje radi na identifikaciji. Dan kasnije vidim da Žaklina ima i pretnje na Tviteru od “Alme i Zoltana” uz čuveno “treba”, pa obesiti i spaliti.
Scena 2. Subota oko osam. Dopisnik iz Kragujevca Milan Nikić javlja da mu nepoznati ljudi iz automobila nadgledaju stan. Kaže mi da je izašao i snimio ih, a da su pobegli kada su videli kameru.
Obaveštavamo advokate, a Milan prijavljuje slučaj lokalnom tužiocu, te daje izjavu u policiji. Skoro tri nedelje je prošlo od tog slučaja, a Milan tada odlučuje da se relocira na neko drugo mesto u Srbiji. Ne oseća se bezbedno kod kuće jer i dalje ne zna ko i zbog čega je bio ispod njegovog prozora. Policija i dalje ništa ne saopštava.
Scena 3. Vidim na Tviteru da Boris Tadić saopštava javnosti da je Marko Vidojković relociran van Srbije. Zovem ga i shvatam da je PEN insistirao zbog njegove bezbednosti jer su pretnje koje prima mnogo opasne. Kaže mi da se oseća mirnije tamo gde je i da konačno može da izađe i prošeta, a da se ne osvrće iza sebe. Počinje da vodi DLZ preko Skajpa.
I da sada ne bih pisao psiho triler neću više nabrajati šta se sve, samo u martu dešavalo novinarima u Srbiji, a deluje da je javnost i na to oguglala.
Ali zato urednik Informera danima sebe objavljuje na naslovnici svojih novina i preti da će da ide u zatvor. Kako neko može da preti da će da ide u zatvor, a da ga niko ne tera na to?
E pa u Srbiji može. Izvređaš Jugoslava Ćosića, on te tuži, sud te osudi i naredi ti da platiš kaznu, i to ne Jugoslavu već u budžet jer si zloupotrebio profesiju. Ti nećeš da platiš, već želiš da ideš u zatvor.
Tuži i Žaklina, dobiješ istu presudu (još nije pravosnažna), a već najavljuješ da nećeš da platiš i da ćeš zbog Žakline u zatvor. Nije da moraš, nego hoćeš, jer braniš svoje pravo da napadaš, žigošeš i ugrožavaš bezbednost ljudima preko svojih novina.
Sve ovo se posmatra kroz pojedinačne vesti, ali kada se pogleda šira slika vidi se da je u pitanju matrica koja se ponavlja i uopšte ne deluje slučajno. U Srbiji se vlast formalno zalaže za bezbednost novinara, a neformalno se nešto baš ni ne trudi da reši slučajeve koji se pravno podvode pod mišljenje.
To najčešće mišljenje je “treba vas pobiti”. Sud i tužilaštvo to tumači kao slobodu izražavanja, koja eto nikada ne završi kao pretnja. Da se neko prevari i napiše “ubiću te”, onda bi mogao da se kazni.
I niko ništa ne radi da se to promeni, a formiraju se tobože grupe za bezbednost kojima su eto zbog “slobode mišljenja” vezane ruke. Imam pitanje i za njih – kako da vam se razvežu? I tako oni koji imaju pitanja za predsednika ili Vladu, oni koji se ne plaše da objave vest koja ne ide na ruku vlastima, e oni su na udaru “slobodnog mišljenja”.
Mišljenja koje je vrlo slično mišljenju onog koji bi u zatvor da pokaže da je žrtva. Svrha je jedino i isključivo zastrašiti s ciljem ućutkivanja ono malo novinara u Srbiji koji otvoreno govore.
S obzirom na to da je javno mnjenje prilično anestezirano svakakvim grozotama, ove pretnje novinarima više ni ne tretiraju kao bitnu vest. Ostaje samo da novinari izdrže, jer očigledno od nasilnika nema ko da ih štiti u realnosti.