[box align=’box-left’ id=’3064′]
U složenim diplomatskim i propagandnim manevrima koji se na relaciji Vašington–Moskva vode od momenta otkako je 23. juna Edvard Snouden sleteo na „Šeremetjevo”, zasad nema pobednika, što ne znači da je rezultat nerešen.
Najnoviji obrt u slučaju američkog borca za građanska prava, ili špijuna i provalnika, zavisno ko odakle gleda, pokazuje da se odnosi između SAD i Rusije zatežu, ali i da nijedna strana ne želi da puknu.
Bela kuća je u utorak, kada je begunac saopštio da je od Rusije zatražio privremeni boravak, ponovila zahtev da bude izručen. „Naš interes je uvek bio da bude proteran iz Rusije i vraćen u SAD”, rekao je Obamin predstavnik za štampu Džej Kerni. „On nije borac za ljudska prava niti disident.”
Kerni je na to dodao ono što je od samog početka američka odstupnica: da „ovaj slučaj ne bi trebalo da bude nešto što proizvodi dugoročne probleme u američko-ruskim odnosima”.
Iz ovdašnje perspektive, to je i želja Rusije, jer se smatra da je najnoviji Snoudenov potez rezultat saveta domaćina. Molba za privremeni boravak (pravo da živi i radi u Rusiji godinu dana, s mogućnošću da se obnovi još godinu), ceo slučaj, bar proceduralno, izmešta iz političke sfere u administrativnu, čime se iz ovog zapleta, opet samo formalno, izvlači i predsednik Putin.
Obama je već ranije rekao da nema nameru da Snoudenu pridaje „preveliki značaj” i da se zbog njega pogađa sa predsednicima Kine i Rusije. Ali, o njemu će relativno brzo, početkom septembra, sigurno razgovarati sa Putinom kome će prvo biti gost u Moskvi, a potom će zajedno učestvovati na samitu G-20 u Sankt Peterburgu. Eventualno otkazivanje tog ranije planiranog puta niko ne pominje.
Američke analize sugerišu da je Rusija već izvukla svu korist iz ovoga slučaja: da je verovatno već kopirano sve što je u Snoudenovim laptopima i dodatnim USB memorijama koje je prilikom bekstva navodno poneo.
Na drugoj strani, afera je Moskvi (i Pekingu) pomogla da zauzme solidan otklon prema optužbama Vašingtona za sajber-provale u kompjuterske sisteme vlade, vojnoindustrijskog kompleksa i krađe tehnoloških tajni i ojača argumente za tvrdnje da Amerika primenjuje „dvostruke standarde”.
Obama doduše insistira da hakerski upadi ne mogu da se porede sa „prikupljanjem obaveštajnih podataka”, što „radi svaka zemlja”, ali ono što je glavni utisak, to je da američke tajne službe to rade „kao nijedna zemlja”.
Ono što se Vašingtonu u svemu ne sviđa jeste mogućnost približavanja Rusije i Kine, sa Snoudenom u ulozi katalizatora. Ali, u ovom slučaju, i SAD i Rusija očigledno brinu o širim i dugoročnijim interesima.
Nikome nije u interesu vaskrs hladnoratovskog konteksta u međusobnim odnosima. Rusiji je stalo da ostane partner Zapadu u rešavanju globalnih problema, i obrnuto: Zapad neke svoje prioritete ne može da realizuje bez partnerstva sa Rusijom. Od smirivanja Sirije, preko obuzdavanja nuklearnih ambicija Irana, pa do ruskih koridora neophodnih NATO partnerima za izvlačenje iz Avganistana.
Otuda je suštinu zapleta sigurno najbolje objasnio baš Putin, metaforom „šišanja praseta”, posla u kome ima „mnogo skičanja, a sasvim malo vune”.
