Emisije su rezultat njenog višegodišnjeg praćenja te problematike, a sredstva za realizaciju projekata je dobila od Evropske agencije za rekonstrukciju, preciznije njihovog Programa razvoja profesionalnog novinarstva u Srbiji. Njena današnja emisija posebno je zanimljiva jer, između ostalog, traži i odgovore na pitanja zašto u Srbiji nema više žena na mestima odlučivanja, kakav je njihov tretman i kako ih doživljavaju kolege.
Zanima nas, najpre, šta je osnovna karakteristika naše sredine kad je polna (ne)ravnopravnost u pitanju?
– Predrasude po tom pitanju imaju podjednako i muškarci i žene, neravnopravnost polova kao problem nije prisutan samo kod nas, ima toga podosta i u kudikamo razvijenijim zemljama – kaže Tatjana Manojlović. – Situacija je nešto bolja u Americi, svakako i u skandinavskim zemljama. Nedrstatak zakonske regulative takođe je bitan deo te problematike, s tim što je pozitivan pomak načinjen donošenjem novog Zakona o porodici, ali i uvođenjem člana 118a u Krivični zakon (nasilje u porodici karakteriše se kao krivično delo). Dalje, nesporno je da su žene kod nas marginalizovana grupa, što pokazuje gotovo svaka od osam emisiji iz mog serijala. Do sada su prikazane emisije posvećene nasilju nad ženama, s akcentom na nasilje u porodici, a obradili smo i fenomen ženskog siromaštva – tražili smo odgovor na pitanje gde su koreni ženskog ekonomskog siromaštva i kako se žene mogu izboriti sa tim. Narednih nedelja baviću se i temama vezanim za žensko zdravlje i obrazovanje, zatim načinima na koji se mediji bave ženama, seks trafikingom i položajem Romkinja (koje su dvostruko diskriminisane – i kao žene i kao pripadnice nacionalne manjine).
U današnjoj emisiji sagovornice su vam Leila Ruždić-Trifunović, Maja Gojković, Nataša Mićić, Latinka Perović, Zagorka Golubović i Gordana Čomić. Pitali ste ih – zašto u Srbiji nema više žena na mestima odlučivanja odnosno u vlasti?
– I dobila, uglavnom, odgovor sličan onome i kad su druge teme u pitanju – ovo je Balkan, vrlo je teško razbijati predrasude i ukorenjene modele razmišljanja i ponašanja – kaže naša sagovornica. A tu je i nesporna činjenica da su žene, nažalost, kod nas naučile da se u skladu sa tim i ponašaju, čak ni ne razmišljaju da to nije u redu. Više od polovine stanovnika Srbije su žene, ali ih na mestima gde se odlučuje ima manje od 10 odsto. Šta o tome kažu političarke? I tu su mišljena različita, zavisno od toga kojoj političkoj grupaciji pripadaju. Radikalke, na primer, tvrde da nisu marginalizovane, da su čak vrlo uvažene, da nema potrebe uvoditi cenzus po kome u parlamentu treba da bude 30 odsto žena, već to prepustiti ličnim afinitetima…
Iskusnije političarke se verovatno protive takvom razmišljanju?
– Latinka Perović smatra da nije imala problem u svojoj političkoj karijeri zato što je žena, dok Zagorka Golubović, antropolog po obrazovanju, problem posmatra u širem kontekstu, a sebe je okarakterisala kao disidenta, što joj je oduvek omogućavalo da se prema svemu odnosi kritički, samim tim i prema problemima rodne ravnopravnosti. A ukazuje i na činjenicu da su u svii protestima – od onih studentskih 1968. pa do poslednjih 2000. godine – žene bile vrlo brojne, može se čak reći da je do demokratskih promena i došlo kad su žene prosudile da je vreme da se stavi tačka na vladavinu Slobodana Miloševića – kaže Tatjana Manojlović. – Bez njih, teško da bi se skupila kritična masa koja je taj režim oborila.
A gde su neke od tih žena danas? Koliko ih je na mestima odlučivanja?
– Malo, naravno. Zbog toga zvuči demagoški kad predstavnici čak i najdemokratskijih opcija pričaju o toma kako apsolutno uvažavaju i cene žene. Čak se ni Demokratska stranka, koja je prva oformila i forum žena, nije pretrgla u davanju značajnih funkcija svojim članovima ženskog pola. Predsednik Boris Tadić je zagovarao tezu da žena treba da bude u što većem broju u politici i na mestima odlučivanja ali, kako vidimo, u njegovom najužem krugu saradnika nema žena. One rade neke druge, mahom periferne poslove.
A šta kaže Gordana Čomić?
– I ona to tretira kao demagogiju. Zanimljivo je bilo i ono što je govorila Leila Ruždić-Trifunović kojaje i predsednica Odbora za ravnopravnost polova u Skupštini Srbije. Jedino sam nju snimila i na radnom mestu i u njenom domu, i to zbog toga što smo razgovarale i o tome koje su obaveze svake zaposlene žene, pa i političarke. Ona kaže da je politikom počela da se bavi kad su njena deca već bila poodrasla jer bi, u suprotnom, teško mogla to da učini.