ENKako u pisanim, tako jednako i u elektronskim medijima. Doskora nismo ni znali značenje pojma „tabloid“, da bi nam sada sve postalo tabloid.
Ne, zaista, kad kažete „tabloid“ kao da ste upotrebili neki visokoumni, naučni termin koji liči na latinski, a kao da vuče korenje i iz stare Grčke, a sve to tako deluje misaono i filozofski utemeljeno da niko ne bi ni pomislio da se radi o nečemu što je nekad bio šund ili kič, trač ili najobičniji primitivizam. Kada unutar toga pojma, tačnije u onome što čini njegov praktični sadržaj, uočite samo gole grudi, gole laži i još ogoljenije prostakluke, vama taj sadržaj toliko anestezira um da i zaboravite na ono što ste posle onako umnog naslova očekivali. Jer zaista, ko može da ostane priseban i hladnokrvan kad ugleda slike podignutih sukanja ispod kojih nema ničega, ali ima strelica koja vas nepokolebljivo upućuje na taj prizor, a ima i komentar koji vas potpuno i definitivno ostavlja PAF.
Ako to još nekako i može da podnese pisani medij, koji uostalom ne morate da kupite i da donesete kući, neshvatljivo je kako se ta moda prenela i na televizije, koje su vam u kući, zajedno sa vašom decom i sa svekrvom i sa bakom (o dedi i da ne govorimo). Te iste osobe uslikane bez gaćica sa zadignutim suknjama, glavne su zvezde glavnih, opet tako otmeno nazvanih „talk show“ emisija. Pa nam one, te osobe, dok mi tako sedimo porodično okupljeni u zimskim večerima ili popodnevima, potanko ispovedaju svoje muke sa svojim menadžerima, bivšim ljubavnicima, kozmetičarima, pedikirima i hirurzima. To što se tim mladim i uglavnom lepim ženama više ne može gledati u oči, jer daleko ispred njihovih očiju štrče grudi koje bodu vaše oči, manje je važno od toga što se o tim grudima još i priča pa one postaju tema o kojoj vi morate da brinete. Na stranu što je hiljadu puta lepše gledati različite grudi (pardon, stvar ukusa), ali zar to nije stvarno lična i privatna stvar tih žena – kako su došle do takvih, balonastih i jednakih i tako upadljivih? Zar nije dovoljno što ih one tako ponosno izlažu u svojim dekolteima i što se očigledno muče da ih zadrže unutar bretela, jer ove imaju tendenciju da iz njih beže? Zar moramo još o njima i da slušamo? I zar moramo svaki dan? Na svakoj televiziji?
Dakle, ja se zalažem za neotuđivo pravo svake pojedinačne osobe da sa svojim telom radi šta god hoće, podržavam epohalne domete estetske hirurgije i slobodu volje žene da joj se podvrgne kad hoće i kako hoće, samo se bunim protiv toga da mi to, šta je koja od pevačica, plesačica ili glumica uradila na sebi – bude tema o kojoj moram da slušam. Pustite ih da pevaju, da plešu, da glume, pustite nas da nam oči uživaju ili ne uživaju na njihovim telima, ali dajte da nam se mozak zabavi nekim zaista zabavnim stvarima. Dajte nam malo umetnosti, dajte nam pameti, dajte nam inteligentnog humora, dajte nam da vidimo unutrašnju lepotu, ima li je?
Samo nemojte da se ugledate na crnogorske medije, molim vas. Jer, tu nema ni tabloida. Tu ima samo mrkih faca, sa brkovima ili bez, muške ili ženske, svejedno su uvek ozbiljne, zamišljene, zabrinute… Hoće li biti referenduma ili neće, kad će, kako će, struje svakako biti neće, jer dolazi zima, a narod bi, zahtevan kakav jeste, zimi da se greje, a ne može to tako, treba štedeti, trpeti, to jača čovekov duh, a nama je do duha, mi zato i nemamo kad da se smejemo i šegačimo, mi samo mislimo kako će naši vladari da odole svim pritiscima i iskušenjima, jer oni sve to trpe zbog nas, zbog naroda (ne zbog svojih miliona), zato i jesu tako zabrinutih faca i smrknutih lica, jer njima je jako teško kad vide kako narod pati i ne može im biti do smeha.
Ne na televiziji. Koliko nam se smeju iza leđa, dok banče po diskotekama zatvorenog tipa, u kojima nema Bočelija, ali ima Džeja, mi koji u takve diskoteke ne ulazimo možemo samo da pretpostavimo. A jesmo li zaslužili da nam se smeju, jesmo Boga mi. Većina je potpuno zaslužila.
Vesna Perović
