Hapšenje kamiondžije optuženog za nestanak jedne devojke, najverovatnije prvo
silovane a zatim ubijene, potpuno neočekivano obnavlja „slučaj“ poznate
novinarke Dade Vujasinović, koja se, po nalazima zvanične istrage, ubila pre
više od sedamnaest godina, da bi u međuvremenu nezavisna istraga iznela
pouzdane dokaze da je, a kao što smo svi pretpostavljali s velikom
verovatnoćom, zapravo bila ubijena. Prvo će sam uhapšeni, inače višestruki
silovatelj, skretati istragu o svom poslednjem zločinu na ubistvo novinarke, a
onda će se, što dodatno doprinosi tom filmskom aspektu ove krajnje bizarne
priče, javiti druga devojka koja je na televizijskom ekranu prepoznala dotičnog
silovatelja. On je i nad njom, pre nekoliko godina, pokušao da izvrši isto
nasilje, ali se predomislio i oslobodio je, jer ga je veoma podsećala na –
Dadu!… Mediji sada spekulišu pitanjem kako je ovaj kriminalac povezan i
upoznat s ubistvom novinarke, što naduvava senzacionalistički oblak oko
slučaja, ali je bitno to da su oba svedočenja pokrenula policiju i tužilaštvo u
rasvetljavanju i starog zločina.
U
većini medija objavljuje se ista fotografija Dade Vujasinović: lepa, mlada
(imala je svega 31 godinu kada je ubijena), provokativnog stava, kakvo je bilo
i njeno pisanje u nedeljniku Duga o najopasnijim temama iz prve, ratne polovine
devedesetih. Slike obnavljaju i maglovite lične uspomene na taj period, na same
njene tekstove, na Dugu koju su u to doba mnogi smatrali – a, kasnije će se
ispostaviti da je, s nekoliko izuzetaka kao što je bila i sama Dada, taj utisak
bio pogrešan – glasnikom borbe za demokratiju, na razgovore roditelja i
njihovih prijatelja i o Dugi i o ovoj smrti, za koju se još onda smatralo da
nije bila rezultat samoubistva… Već sam taj kontekst ličnih uspomena na
dešavanja od pre sedamnaest godina daje neku patinu ovom slučaju, stvara utisak
nestvarnih, romansiranih, gotovo filmskih događaja.
Tako
opet dolazimo do filmskog aspekta ubistva novinarke Dade Vujasinović. Ovog
puta, međutim, taj se efekat ne odnosi na sam način kako je oživljen
nerazjašnjen zločin iz prošlosti, ali ni na pomenutu maglovitost naših ličnih
sećanja (ovo drugo bi, tematski i poetički, odgovaralo filmu Građanin Kejn
Orsona Velsa). Ako ostanemo u domenu filmskih asocijacija, suština i sadržaj
ovog zločina nalikuju na one holivudske filmove iz četrdesetih godina, o
hrabrim i čestitim novinarima koji svojim pisanjem ugrožavaju svet kriminalaca
povezanih s političarima. S velikom izvesnošću se očekuje da će obnovljena istraga
pouzdano potvrditi ne samo to da je reč o ubistvu, već da se njegov motiv
nalazi u Dadinom pisanju. Odavno je poznato da joj je pretio Željko Ražnjatović
Arkan, a iz novih tekstova se saznaje da je iz stana žrtve nestala „zelena
fascikla“, od koje se, navodno, nije odvajala, kao i da je pred smrt
najavljivala medijsku bombu. Naslućuje se da bi sadržaj zelene fascikle mogao
da bude rezultat novinarske istrage o spregama tajnih policija i kriminalnih
grupa iz bivše Jugoslavije u trgovini oružjem.
Šta
je u svemu ovome filmsko? Zar ne zvuči, naprotiv, bolno realno da su, dok su
sluđenim narodima prodavali nacionalističku demagogiju i terali ih u rat jedne
na druge, tajne policije i kriminalci sarađivali i bogatili se? Iz današnje
vizure deluje nerealno (čitaj: filmski) nešto sasvim drugo: da je jedan
pojedinac, odgovoran novinarski profesionalac, samo svojim pisanjem mogao da
nanese toliko veliku štetu (para)državnim strukturama i interesima da su
izabrali najradikalnije rešenje – zločin. Odbacujući moguću, bolesno zluradu,
insinuaciju da ovakav stav implicira da se stepen novinarske hrabrosti meri
životima koji su za nju položeni, ipak se mora reći da današnji mejnstrim u
srpskom novinarstvu, onaj tabloidni, ne pruža povoda ni za neuporedivo blaže
„sankcije“ od strane kriminalnih i srodnih grupacija. Onog novinarstva kojim se
Dada bavila – „istraživačkog“ u pravom smislu tog pojma – skoro da i nema (čast
izuzecima u ozbiljnim medijima), a i kada se na površinu izbace neke afere,
posebno u tabloidima, spontana čitalačka reakcija nije „evo hrabrog i
objektivnog izveštavanja“, već „ko i zašto spinuje ovakve vesti“. Za ovih
sedamnaest godina naučili smo da ne čitamo i ne slušamo ono što se u vesti
nalazi, već da naslućujemo šta iza nje stoji. Kritička javnost, i istraživačko
novinarstvo kao njen deo, topi se pred naletima najnovijih, još tešnje
isprepletenih i teško dokučivih ekonomsko-političkih interesa. Ponovno
ispitivanje ovog zločina tako postaje, na simboličkoj ravni, i odraz u krivom
ogledalu stanja u današnjem novinarstvu.
Realnost
našeg društva je takva da se posle sedamnaest godina „stiču uslovi“ (naš večiti
licemerni alibi) da se rasvetle okolnosti i pozadina ubistva novinarke Dade
Vujasinović. Ta, niti bilo koja druga, „realnost“ odavno se više ne tiče nje
same: sudbina te lepe, mlade, hrabre i odgovorne žene odavno je postala mitska
građa koja, kao takva, prosto traži da bude pretočena u svojoj idealni
umetnički narativ – film.
Autor:
Ivan Medenica
