U nagrađenom tekstu se Beta optužuje da je objavljivala saopštenja Zemunskog klana („bez pogovora“, kaže autor kao da se nalazio na licu mesta), i sugeriše da bi takav postupak navodno uglednog medija kakva je Beta „trebalo sudskim putem istražiti“.
Serija
netačnih navoda i konstrukcija nastavljena je pismom istog autora objavljenim
23. maja u listu Danas, u kojem on nastavlja da se bavi manipulacijom, nakon
što je Danas objavio Betin protest. Autor je optužbu koju je izneo u nagrađenom
tekstu stavio u kontekst krivične prijave koju je advokat Srđa Popović
pokrenuo, sugerišući da je Popović u prijavu stavio da su pripadnici Zemunskog
klana „svojeručno nosili pisma“ u agenciju Beta.
Svi
navodi iz tog teksta su netačni i proizvoljni, i to je lako dokazati; Beta
nikada nije prenela nijedno saopštenje Zemunskog klana. Advokat Popović, pak,
nije u krivičnoj prijavi spominjao ni Betu niti ijedan drugi medij. Kao dokaz
svoje teze o zaveri u kojoj je, zajedno sa Zemunskim klanom, učestvovala Beta, autor
u listu Danas potom citira Betinu vest objavljenu u Blicu i Politici od 11.
januara 2003. U toj vesti supruga Ljubiše Buhe, Ljiljana Buha, iznosi optužbu
protiv svog supruga (miniranje firme Difens). Iz Janićevog citata je, međutim,
izostao izvor vesti, a to je tužilaštvo. Tako se stiče utisak da je Beta nešto
šurovala sa Ljiljanom Buhom i objavila njenu izjavu i još na to dodala svoj
komentar.
Ista
konstrukcija – u cilju unapred zadate teze – izvedena je pozivanjem na pisanje
Nacionala „na osnovu Betine vesti“, kao i Dnevnika, koji je objavio vest
Betinog dopisnika iz Haga sa izjavom Vojislava Šešelja. Poruku (tada svedoka)
Šešelja iz Haga (o zaslugama ubice Zorana Đinđića u Šešeljevom viđenju) Betin
novinar je preneo kao izjavu iz sudnice, kao i svi drugi novinari koji su se
možda tu našli tom prilikom. U tumačenju Janica, međutim, Betin izveštač iz
Haga, time što izveštava iz sudnice o važnom događaju, „ne propušta priliku da
verno i doslovno citira Šešeljevu izjavu“.
Nagrađeni
novinar nije učinio ni najmanji napor da istraži izglede da plasira svoju tezu
o umešanosti baš Bete u priču koju je uzeo da obrađuje u svom istraživačkom
tekstu. Da je to uradio, utvrdio bi drugačije činjenice od onih koje su mu bile
potrebne. Za tezu koju je odabrao da, između ostalog zastupa – uloga medija u
pripremi javnog mnjenja za ubistvo premijera, tj. ono što se tek sada,
zahvaljujući najviše advokatu Popoviću, pokreće i u njegovoj krivičnoj prijavi
– našao je, iz samo njemu znanih motiva, agenciju Beta kao metu.
Ljiljana
Buha jeste pokušala da u Beti plasira tekst koji uredništvo nije htelo da
prenese procenivši da je problematičan. Da li su je ispred agencije čekali, ili
tu samo doveli, ili ne, pripadnici Zemunskog klana, to niko u Beti nije mogao
da zna, ali izgleda da zna Janić. Legija je Beti (kao i mnogim drugim medijima)
prosledio čuveno pismo sa pretnjama na račun premijera Đinđića, a dežurni
urednik kome je pismo dospelo u ruke bacio ga je bez oklevanja u koš. I u prvom
i u drugom slučaju bilo je dosta medija u Beogradu koji su iste te tekstove
objavili. Legija je neko vreme slavljen kao junak, njegove knjige su se
prodavale po kioscima i kafanama, a pojedini mediji ga u pravoj kampanji
predstavljali kao Supermena.
Zašto
je baš Beta na meti Janića, a da se time uopšte nije bavila?
Janić
je našao „tajnu vezu“ u činjenici da je u Beti bila (do leta 2000, uoči izbora)
zaposlena Ljiljana Nedeljković, kasnije šefica Koštuničinog kabineta. Na osnovu
predubeđenja da je to svakako morao biti izvor specijalne strategije, Janić je
video zaveru, zloslutne namere i prljavštinu od koje, kako kaže, Beta sada
pokušava da se „spere“.
Zato
se unapred postavljena teza „Beta je ekspozitura Koštuničinog kabineta“…
„Beta je bila agencija zadužena u martu 2003, za plasiranje Koštuničinog
demantija da ima ikakve veze sa Legijom“… potkrepljuje konstrukcijama koje
ostavljaju „jak“ utisak u javnosti, svakodnevno bombardovanoj raznim
dramatičnim utiscima, ali ovaj treba da se upamti: njima se raskrinkava jedan
tobože nezavisni medij.
Tokom
devedesetih, Beta je za režimske medije bila lažljivi eksponent zapadnih sila
od kojih dobija novac. Potom su je, posle 2000, neki iz tog miljea, sami
promenivši stranu za koju su navijali, nazivali novopostalim režimskim medijem
bliskim Đinđićevoj vladi. Tokom akcije Sablja, posle ubistva Đinđića, Beta je
bila agencija Bebe Popovića. Kada je Koštunica postao premijer, neki se se,
poput sada Janića, dosetili da je u Beti radila šefica njegovog kabineta, pa je
usledila nova teorija zavere. To je samo deo zavereničkih projekcija koje se
inače na svaku temu mogu čuti u ovdašnjoj čaršiji, adrese se ne biraju: pusti
se glas, pa se brzo zaboravi, jer ide naredni.
Olako
blaćenje bilo koga bilo kakvim rečnikom i proizvoljnim diskvalifikacijama ima
ozbiljne razmere u ovdašnjoj javnosti. Istraživanju ili otkrivanju bilo čega
ovakav tekst i ovakvo novinarstvo neće nimalo doprineti. Ono može da posluži
samo promociji neodgovornog i površnog pisanja i srozavanju ugleda novinarske
profesije. Autor koji je nagrađen za istraživačko novinarstvo, ne bi trebalo
uopšte da se bavi tim zanatom.
Ljubica
Marković, direktorka Bete
