EN
Direktor i glavni i odgovorni urednik prve privatne novinske agencije u Srbiji (Beograd, 1958), Zoran Sekulić, karijeru je počeo kao saradnik Radija 202, a ubrzo prelazi u državnu agenciju Tanjug, gde je deset godina bio novinar i urednik. Izveštavao je sa najvažnijih domaćih i međunarodnih skupova o jugoslovenskoj krizi, uključujući zasedanja Predsedništva SFRJ, pregovore predsednika jugoslovenskih republika i pokrajina i Međunarodnu konferenciju o bivšoj Jugoslaviji, pod predsedavanjem lorda Karingtona u Hagu. Zbog neslaganja sa uređivačkom politikom Tanjuga, u jesen 1992. godine podneo ostavku na mesto urednika Političke rubrike. Za Dosije o medijima govori o medijskoj sceni, manipulaciji režima informacijama i medijima, polarizovanju medijske scene.
DOSIJE: Često kažete da je javni interes poistovećen sa interesima političkih elita?
ZORAN SEKULIĆ: Kombinacijom najsofisticiranijih tehnika proizvodnje spinova, lažnih vesti i lažnih narativa i oprobane tehnologije pritisaka, pretnji i kampanja potpuno je neutralisan jedan od ključnih preduslova dobrog i poštenog novinarstva – činjenice su svete, komentari su slobodni. Javni interes, to odgovorno tvrdim, poistoivećen je sa interesima političkih elita, a danas interesom jednog čoveka, pa je javna sfera skoro u potpunosti pretvorena u jedan veliki privid.
Razvijen je model stalne proizvodnje neprijatelja i promocije populizma i demagogije, po kojem nije bitno šta se zaista događa, već šta političke elite žele da prikažu kao istinu. Javnom scenom zavladale su emocije i uverenja, dok su činjenice postale nebitne.
Ukoliko protivreče emocijama i uverenjima, utoliko gore po njih. Novinari, urednici i vlasnici najuticajnijih medija, prevashodno tabloida i komercijalnih emitera sa nacionalnim pokrivanjem, to su oberučke prihvatili i postali saučesnici u proizvodnji obmana, nanoseći nepopravljivu javnom interesu.
Kako vidite stanje u medijima u zemlji?
Medijska scena je polarizovana do mržnje, progona, pa i fizičkog ugrožavanja svih onih malobrojnih novinara i medija koji se usude da dirnu u osinje gnezdo, kako u Beogradu, tako i u unutrašnjosti, gde je to još drastičnije, ali manje vidljivo. Novinarska profesija izgubila je poverenje i na sebe navukla odijum javnosti, koja više ne pravi razliku između pravih novinara i “nosača“ novinarskog zvanja. Kao što reče moj dobri drugar, stolar Toza: “Novinari su nekada bili na ceni, a sada su cene na novinarima”.
Situacija sada deluje bezizlazno, a svakako je nemoguće promeniti u kratkom roku. Posebno što se u međuvremenu kreira potpuno nova medijska topografija korporativnim ukrupnjavanjem i medijskom kartelizacijom, koje se, uz netransparentno upumpavanje ogromnih količina novca, uspostavljaju korišćenjem rupa u medijskoj regulativi i njenoj zloupotrebi, sve pod prividom neiskrene političke volje da se ona dosledno primenjuje.
Imate li primer?
– Primeri rata Telekoma sa Junajted grupom ili lažne transformacije Tanjuga to belodano ilustruju. Obmani doprinosi i stalno formiranje raznih radnih grupa za bezbednost novinara i primenu medijske strategije, koje služe samo za spoljnopolitičku upotrebu i dokazivanje pred stranim partnerima, dok se na unutrašnjem planu ono što je preostalo od dobrog, časnog i poštenog novinarstva guši do aparata za disanje.
Ima li izlaza?
– Nemam više nikakve iluzije da zakoni, strategije, akcioni planovi i radne grupe mogu bilo šta da promene nabolje. Sve dok javnom scenom dominira politička volja vladajuće stranke i nadasve njenog predsednika, zasnovana samo na sopstvenim interesima, novinarska profesija neće imati šanse. To proizvodi i proizvodiće nesagledive posledice po nju samu, a što je još važnije i po javni interes, jer su građanke i građani uskraćeni za sveobuhvatne, nepristrasne i blagovremene informacije o stvarima koje presudno utiču na njihove živote i time ih navode da donose pogrešne odluke po njih same.
U takvom ambijentu, privatne novinske agencije, kao što su Beta i FoNet, koje su, uz ogromne žrtve, odricanja i rizike, preživele Miloševićevu ratnu eru i opstale u vremenu Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, kao prethodnicima novih formi i mehanizama upotrebe medija, sada su u uslovima Vučićeve neprikosnovene vlasti pridavljene do respiratora.
Neće odustati od profesionalnih i moralnih naloga, ali je ishod neizvestan. Posebno što to, sem njih samih, izgleda suštinski više nikoga i ne interesuje, ni domaće, ni strane aktere, publiku još manje.
Zbog čega ste otišli iz državne agencije?
– U Tanjug sam ušao u jesen 1983. godine praktično bez obziljinijeg novinarskog iskustva, izuzev dve godine honorarnog rada u kulturnoj rubrici radija Beograd 202. To je bio veliki konkurs na kojem je primljeno 13 pripravnika, među kojima su mnogi kasnije napravili o nom nivou, ušao u smenu generacija. Umesto starih proverenih partijskih kadrova polako su počeli da dolaze mladi i obrazovani ljudi, sa znanjem svetskih jezika, koji su videli sveta, odrastali i sazrevali na vrednostima zapadne civilizacije i uticajima rok kulture.
Tanjug je bio kredibilna agencija?
– Agencija je u to vreme imala oko hiljadu zaposlenih i 48 dopisništava širom sveta i globalno bila rangirana među najuticajnije i nakredibilnije u svetu. Od samog početka dobio sam šansu da radim ozbiljne, pre svega političke sektore, a pri tome imao od koga da učim, od najboljih agencijskih novinara, i naučim se novinarskom poslu. Tanjug je u drugoj polovini osamdesetih, koristeći slabljenje politickog uticaja na federalnom planu i transfer moći u republike i pokrajine, ubrzano počeo da se oslobađa politilčkih stega i dosegne profesionalni zenit.
Sa raspadom Jugoslavije nestalo novinarstvo u Tanjugu?
– Sve je, međutim, počelo fazno da se menja upredo sa pucanjem po šavovima zajedničke države i početkom ratova. Mada sam, kao verovatno najmlađi urednik Političke rubrike Tanjuga, sa nepune 32 godine, radio sve najvažnije političke događaje širom zemlje, od Predsedništva SFRJ, raspada SKJ, neuspešnih pregovora predsednika republika i pokrajina o budućnosti Jugoslavije, do nemira na Kosovu i Karingtonove međunarodne konferencije, uređivačka politika Agencije počela je da se menja. Već od rata u Sloveniji i početka rata u Hrvatskoj, počelo da postaje jasno kako od profesionalnog bavljenja novinarstvom u Tanjugu više neće biti ništa. Kulminacija je bila početak rata u Bosni.
Odbili ste da budete propagandista Miloševićeve politike?
– Prethodno su Tanjug, implozijom, preuzeli Miloševićevi ljudi, a ključni kriterijumi za novinarski rad, umesto profesionalizma, znanja i nepristrasnosti, postali politička lojalnost i etnička pripadnost. Kada je, u skladu sa takvim zaorektom, počelo smenjivanje svih onih koji se nisu uklapali u Milosevićevu pogubnu i tragičnu političku viziju, u drugoj polovini 1992. podneo sam ostavku na mesto urednika Političke rubrike, zvanično o tome dopisom obavestio članove uređivačkog kolegijuma, odbijajući da učestvujem u propagandnom i ratnohuškačkom medijskom projektu, zasnovanom na prebrojavanju crvenih krvnih zrnaca, umesto na znanju i sposobnostima. Godinu dana sam potom radio bez rešenja o raspoređivanju na neko novo radno mesto i bavio se sporednim poslovima.
Vi ste praktično oterani iz svoje novinske kuće?
– Čekalo se da sastavim nekoliko dana nedolaska na posao kako bi imali osnova da mi daju otkaz. U celoj toj priči nisam bio ni sam, ni usamljen, ali smo mi otpadnici bili ubedljiva manjina i uredno raspoređivani u neka “kažnjenička odeljenja”, izmišljena samo da bismo bili sklonjeni na marginu, što dalje od mogućnosti da dižemo buku ili novinarski “sabotiramo“ dominantni podanički koncept agencije, zasnovan na proizvodnji neprijatelja i govoru mržnje prema svemu drugom i drugačijem.
U međuvremenu je i Tanjug, poput zajedničke države, što dobrovoljno, što prinudno, počeo da puca po šavovima i rasipa se duž republičkih granica, na zadovoljstvo tadašnjeg Miloševićevog upravljačkog tima Agencije.
Bilo je pokušaja da “trguju” sa mnom i da me “kupe” putovanjima po svetu, što sam odbio bez razmišljanja, što me je “koštalo” još većim guranjem prema izlaznim vratima. Vrhunac “nekooperativnosti” pripisan mi je u leto 1993. godine, kada sam mesec dana poslat na ispomoć u Desk Tanjuga, gde sam vrlo brzo došao u sukob sa starijim kolegama, zbog odbijanja da redigujem i “puštam” tekstove o ratnim sukobima po volji Miloševićeve garniture.
Konačno su Vas skrajnuli?
– Naprasno sam izbrisan iz rasporeda, posle čega je počela zavera ćutanja. Niko mi se nije obraćao, niti davao bilo kakva zaduženja. U neko vreme, ne mogu tačno da odredim kada, jer su mi uspomene, posle toliko godina, postale i romansirane u izvesnoj meri, pokojni Slavko Ćuruvija, kao glavni i odgovorni urednik Borbe, pozvao me je da budem ili šef Deska ili urednik Političke rubrike, ali samo sam mu se zahvalio, jer je i ta redakcija u međuvremenu bila politički podeljena, pa nisam hteo da menjam “trabant” za tadašnju “škodu”. Konačno, u oktobru 1993. godine uzeo sam godišnji odmor i direktoru poslao zahtev za sporazumni raskid radnog odnosa, koji mi je bio potpisan istog trenutka.
Ostali ste na ulici?
– Jednog popodneva početkom novembra u tišini, skoro da to niko u Tanjugu nije ni primetio, preuzeo sam radnu knjižicu i izašao sam na ulicu, bez rezervnog položaja. Imao sam 35 godina. Sinovi su mi imali četiri i dve godine. Posle 15 dana došao sam da mi isplate zaostali deo plate, ali obezbeđenje na ulazu u zgradu nije htelo da me pusti da uđem.
Čovek sa prijavnice, kojeg sam godinama pre toga sretao svakog jutra, pokazao mi je u tajnosti spisak sa 40 imena ljudi kojima je bilo zabranjeno da ulaze u zgradu Tanjuga. Na njemu je bilo i moje ime.
Da bih dobio novac, od mene je prvo traženo da ostavim ličnu kartu na prijavnici. Potom mi je data propusnica sa rokom trajanja od 10 minuta da bih mogao da odem do blagajne. Nikada više nisam ušao u zgradu Tanjuga na Obilićevom vencu, niti joj prišao blizu. Ni famoznog 5. oktobra 2000. kada se u toku večeri, posle izvesnog pada Slobodana Miloševića, preko emisara od mene očekivalo da se vratim i “preuzmem” Tanjug.
Krenuli ste, zajedno sa kolegom Nebojšom Magdeskim (februara 1994) u avanturu, praveći tada nešto nepojmljivo, privatnu novinsku agenciju?
– Nebojša Magdeski je svakako bio jedan od najboljih jugoslovenskih spoljnopolitičkih novinara srednje generacije, takođe svrstan među Tanjugove otpadnike, koji se prethodno novinarski proslavio kao vrhunski dopisnik iz nekoliko gradova u svetu, a naročito iz Londona. Pošto ni on nije pristao da se povinuje, takođe je “ražalovan” i gurnut u čekaonicu za odlazak iz Tanjuga. Bio je nešto stariji od mene, ali smo bili bliski, profesionalno, kolegijalno. Jednom zgodom negde početkom novembra 1993. sedeli smo u obliženjem “Proleću”; kada sam mu rekao da ima “govornu manu”, jer je šuškao kada je govorio, ali da je napravio ime na fono izveštajima iz Londona i da je u domovima širom Jugoslavije, u godinama njenog raspada, u vreme TV dnevnika sa velikom pažnjom praćeno šta je on javljao iz Londona.
Imao je spoljnopolitičko iskustvo, dok je unutrašnja politika bila moj novinarski teren i tako je rođena ideja da napravimo FoNet, kao fono agenciju za početak, koristeći privilegiju da je veliki broj naših kolega, nekadašnjih dopisnika, u to vreme takođe napustio Tanjug i ostao da živi u inostranstvu. Tako smo Nebojša i ja, ni od čega i ni sa čim, sem iz očaja i profesionalnog prigovora savesti, uz pravnu pomoć advokata Gojka Matića, koji na žalost, više nije među nama, napravili FoNet. To bi bilo nemoguće bez tehničke pomoći i učešća naše koleginice Mirjane Nikolić, vrhunskog ton majstora, koja nam je stavila na raspolaganje svoja dva studijska magnetofona, telefonski hibrid i napravila malu miksetu za telefonska uključenja.
Prva redakcija bila je u privatnom stanu?
– Sopstvenim sredstvima Nebojša i ja iznajmili smo 56 kvadrata poslovnog prostora u Kolarčevoj ulici i krenuli 7. februara 1994. godine, uz “inkognito” učešće nekoliko koleginica i kolega, koji su i dalje radii u Tanjugu, ali su se i sami spremali da odu. Prve večeri, tog 7. februara, NTV Studio B je emitovao 11 fono izveštaja dopisnika FoNeta iz centara u inostranstu i regionu, uključujući prvi put od raspada države i dopisnika iz Zagreba, velikog novinara i čoveka Žarka Modrića. Njegov smo izveštaj, zbog prekinutih telefonskih veza sa Hrvatskom, dobili preko biroa agencije AP u Budimpešti.
Slično je bilo i sa dopisnikom iz Sarajeva Borom Kontićem, čiji su nam izveštaji stizali preko centrale Glasa Amerike u Vašingtonu. Od prvog dana prihvatili su nas još samo tadašnji Radio B92, zajedno sa nekoliko članica Asocijacije nezavisnih elektronskih medija. Tako je uspostavljena prva alternativna mreža dopisnika iz inostranstva, koja je o stanju i ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, izveštavala potpuno drugačije od propagandnih centara. Nažalost, zbog različitog odnosa prema poslovanju firme i neizbežnom zaduživanju, Nebojša i ja smo se iste godine “sporazumno razveli”, on je istupio iz FoNeta, kojim upravljam sam evo više od 27 godina.
FoNet je i pored problema opstao?
– Uprkos svim dramatičnim i kritičnim godinama kroz koje je prošao, FoNet je u međuvremenu, kao pionir multimedijalnog i multiplatform agencijskog novinarstva u Srbiji, razvio koncept pisanog, foto, video servisa i TV produkcijskih formata, deleći u svemu sudbinu, iskušenja i rizike nezavisnih medija u Srbiji, kako u vreme kada je nastao, tako i danas.
Da sam u vreme osnivanja FoNeta znao šta me čeka, verovatno to nikada ne bih uradio, a da to nisam uradio, nikada sebi ne bih oprostio.
U svakom slučaju, zajedno sa kolegama iz Bete, sačuvali smo obraz agencijskog novinarstva u Srbiji, izloženi neopisivim profesionalnim, ličnim i egistencijalnim rizicima i žrtvovanju.
Na izmaku XX veka Srbija je odškrinula vrata promena. Sve je, ipak, potrajalo suviše kratko, ubijen je prvi demokratski premijer?
– Posle Miloševićevog pada, najveća promena bila je na psihološkom planu. Više nismo imali osećaj da radimo u neprijateljskom okruženju, mada nas nova vlast nije dočekala ni prijateljski. Iskreno, to nisam ni očekivao, niti me uopšte zanima kako nas vlast vidi, već da li je stvorila ravnopravne uslove za rad na medijskoj sceni i omogućila da novinari rade profesionalno, odgovorno i slobodno, bez pritisaka, pretnji i napada. Nada u to nestala je sa Đinđićevim ubistvom. Ispostavilo se da ni nove vlasti, istina u okruženju i ambijentu koji više nisu bili ratni, ne razumeju ulogu i suštinu medija, uprkos ustima punim demokratije. Zapravo da to i ne žele.
Iz godine u godinu usavršavan je sistem upotrebe medija kao sredstva, bilo za sopstvenu političku promociju, bilo za obračun za političkim protivnicima ili neistomišljenicima.
U jednom periodu tržište se delimično otvorilo, ali je u proteklih desetak godina, uporedo sa eksplozijom društvenih mreža, uz čeličnu kontrolu, dobrovoljnu ili prinudnu, nad najuticajnijim medijima, politička upotreba medija metastazirala i zahvatila skoro celu novinarsku i medijsku zajednicu.
