EN
Iako je ruska agresija na Ukrajinu započela u ranim jutarnjim časovima 24. februara, u Srbiji neizlečenoj od ratnih zločina, nasilja i tiranije, razume se, rat u Ukrajini krenuo je mnogo ranije. ”Ukrajina napala Rusiju!“ glasio je naslov, glavne štangle naprednjačkog režima, Informerov, naravno. Svima normalnima – a to u ovoj zemlji nije većina – jasno je da naše društvo živi u psihotičnim halucinacijama, koje počinju da razaraju poslednja tkiva razuma i teraju sve građane u beskrajni mrak.
Rat uživo
U danima kada Ukrajina postaje samo jedna ruinirana senka od države iz koje, prema poslednjim procenama Ujedinjenih nacija, odlazi na milione njenih građana, domaća tabloidna horda navija za ruskog agresora. U trenucima dok nastaje ovaj tekst, u mnogim prostorijama propagandnih magova smišljaju se opskurni naslovi, poput Informerovog “Zameniti Krim za Kosovo?!“, ili od Srpskog telegrafa “Putin: Ukrajine neće biti ako ne prihvate ono što tražim“.
Nije to ništa, u nedelji kada Putinova armija granatira humanitarne konvoje, ne bi li se civili premestili na sigurnije mesto, Večernje novosti tandrču kako “ukrajinski neonacisti hoće rat“ uz naslov “U živom štitu i 5.000 stranaca“.
Naravno, nije ništa čudno, uprkos tome što je Srbija napravila civilizacijski iskorak da osudi agresiju; predsedniku te zemlje Aleksandru Vučiću je najteže. Pa ga tako već danima sapunjaju čas Objektiv, čas Informer, čas Srpski telegraf, a ponekada svi zajedno. “Srbiji prete velike zamke“, “Nema potrebe za panikom, dobro smo se pripremili“ ili pak “Dobićete Majdan ako ne uvedete sankcije Putinu“ – samo su neki od naslova koji se nižu u odbrani krhkog predsednika Srbije.
Takođe, bio bi propust nešto ne pohvaliti: na Informerovom portalu pojavio se tekst pod naslovim “MUDRA ODLUKA SRBIJE! Glasala za rezoluciju UN kojom se osuđuje ruska agresija protiv Ukrajine, ali neće uvoditi sankcije Rusiji!“, i tako je prvi put u svojoj istoriji postojanja da je taj tabloid izrekao istinu nazvavši Putinovu osinost – agresijom.
Sve je isto, samo Srbija ne ratuje
Naime, skoro ceo februar je srbijanskoj javnosti protekao kao da se sprema ponovni ratni pohod na Hrvatsku iz 1991. Samo što su se tada političke, akademske, vojne, bezbednosne i crkvene strukture spremale čitavu deceniju, kroz osamdesete, za grandiozni projekat “svi Srbi u jednoj državi“, pa se tako vrhunac normalizacije morbidnosti oslikavao u tadašnjem dostojniku Srpske pravoslavne crkve Filaretu koji je u emisiji Televizije Beograd tokom rata u Hrvatskoj držao lobanju u ruci i govorio da je ona od “ubijenog dečaka Ilije“.
No, vratimo se na sadašnjost. Dakle, dok su zapadne diplomate i komesari iz Evropske unije išli na moleban u Kremlj da Vladimir Putin “spusti pušku“ i smiri svoje uzavrele imperijalističke težnje i poređenje sa SAD, domaći tabloidi, uz trubače i vatromet, rasplamsavali su leptiriće u stomacima među slepo zaljubljenim građanima u kult ličnosti bivšeg agenta KGB. Međutim, palanačko stanje uma infromerovskog oblika nije moglo da shvati da će takva notorna laž da je ”Ukrajina napala Rusiju!“ pročuti dalje od ove proklete čaršije, te će završiti u evropskim medijima na stubu srama, kao reper o tome kako izgleda jedan opasan fejk njuz.
Pa će tako novinar Mihael Martens, dopisnik iz Beča za nemački medij F.A.Z., 23. februara napisati u svom komentaru: “Vladimir Putin nema saveznika samo u Belorusiji. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je čvrsto uz njega. A štampa u Beogradu iz dana u dan izvrće istinu. Piše da je Ukrajina napala Rusiju.“
Martens u svom tekstu, kojeg prati printscreen Informerove naslovne strane, takođe navodi tabloidne naslove u kojima prikazuje kako ovde postoji iskrivljena stvarnost o onome što se dešava između Ukrajine i Rusije, ne sluteći da će već sledećeg dana izbiti ratni požar na istoku Evrope, koji neće moći tako lako da se ugasi.
Putinofilija, bolest najmilija
Uprkos licemernoj kuknjavi i tobože ljutnji predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji govori, dan pre ruske invazije, da “u 80 odsto medija ne postoji nikakava objektivnost, već su tih 80 odsto medija na ruskoj strani, a tih preostalih 20 su apriori protiv Rusa“, ćosićevski kult smrti, u kojem je važno da se umire, ukršten sa šešeljevskom mutacijom, u kojoj je važno i da se kolje, srbijanski tabloidi su danima širili poput omirkron soja. Dnevna hartija Srpski telegraf, glavni predsednikov kerber, prorekao je sudbinu već 29. januara da je “Svet nikada bliži Trećem svetskom ratu!“, navijajući za diktatora iz Rusije kako je “poslao ratne brodove na NATO“, pošto su ga “provocirali u Crnom moru nadomak ukrajinske granice“.
Već 2. februara Informer stidljivo na svojoj naslovnici piše kako je Orban “otkačio NATO i sklopio pakt sa Putinom“, iako će se u ovim ratnim danima ispostaviti da se Mađarska priključuje sankcijama Evropske unije protiv Rusije, ali prema dubokim dojavama glavnog & odgovornog propagandiste tog lista, Dragana J. Vučićevića, ovakav happening se desio u našoj dimenziji.
Dalje, 6. februara Srpski telegraf, jelte, ekskluzivno objavljuje koje su četiri faze u kojima će “Putin razoriti Ukrajinu“, i to ni manje, ni više, nego za četiri dana. Ta vojna analiza strateških ciljeva Rusije obelodanjena je na naslovnoj strani, sve uz slikovitu ilustraciju Putinove mrke ekspresije lica i tenka koji ispaljuje.
Svi Srbi u rusku državu
Interesantno je da su u tim prvim danima, pre nego što se sve rasplamasalo, Srpski telegraf i Informer naizmenično objavljivali ratnohuškačke naslove u vezi sa ukrajinskom krizom, pa je tako Vučićevićev list 8. februara dao nešto neutalniji tekst o tome kako je Makron izjavio da “Zapad mora da poštuje Putina“, pa se i tom partijanju priključuje i dnevni list Politika sa relativno sličnim naslovom o francuskom predsedniku.
Već 9. februara, Informer postaje trbuhozborac Putinovih krvoločnih misli i piše da je on poslao ”jasnu poruku da će biti rata ako Ukrajina uđe u NATO“, i da će se “Rusija braniti svim sredstvima ako bude napadnuta“. Može se slobodno reći da se tokom ovih dana Putinova Rusija brani kao što se Srbija branila za vreme Miloševića – na tuđim teritorijama.
U narednim danima tabloidi su se svakako bavili temama u kojima su Srbi najugroženiji kao narod, ali, 17. februara u Srpskom telegrafu se pojavljuje Putin koji je, jelte, “odbrusio Šolcu da su bez dozvole gađali raketama Beograd“. Naravno, ko će da piše šta je, zapravo, Olaf u tim trenucima govorio, jer se ne uklapa u čitav huškački kontekst.
Nemački kancelar Olaf Šolc je samo jedan od mnogih koji je otišao kod ruskog predsednika, da pokuša da ga obuzda, te je istakao da “bezbednost može jedino da bude postignuta sa Rusijom, ne protiv nje”, ali koga to zanima, zar ne?
Bilo kako bilo, nešto što se naziva Alo žargonski prevodi Putinovu podsvest i veli da “nema ništa od invazije na Ukrajinu“ uz boldovani naslov da se on “Sprda sa Zapadom“. Politika, ruku na srce, nešto ozbilnije obrazlaže i analizira kako je došlo do trenutka da će da se desi invazija na Ukrajinu. Sledećeg dana Putin telepatski, putem Informerove kristalne kugle, traži da se “NATO povuče sve do Nemačke“, dok rodonačelnik tabloidizacije u Srbijatriji Kurir citira reči ambasadora Ukrajine Oleksandra Aleksandroviča kako “Putin želi novi SSSR“. Sa druge strane, Večernje novosti i Politika poručuju svesrpskoj javnosti da nam “Vašington poručuje da tražimo zamenu za gas“, umesto onog ruskog.
Predratno orgijanje
Prvi pravi i to oni neskriveni simptomi Krvi i Tla, preko patološke povezanosti i zavisnosti od Majčice Rusije, do fanatičnog navijanja za sravnjivanje suverene i nezavisne države Ukrajine, sudeći po naslovnim stranama propagandne hobotnice, počinju otprilike oko 20. februara.
Kurir, u ovom trenutku, neutralnije prenosi izolovane sukobe kod Donbasa uz bombastičan i crveno obojen naslov “Pala krv“ i nadnaslov “Ukrajina na ivici totalnog rata“, dok Politika prati zbivanja uz ”Opšta mobilizacija u Donbasu“. Za neupućene, Donbas je regija u kojoj se se nalaze samoprogralašene seceonističke paradržave, više marionetski sateliti Rusije, Donjeck Narodna Republika (DNR) i Lugansk narodna republika (LNR).
Međutim, Informer tog dana već polako počinje da uvlači i region u krizu sa Ukrajinom, pa tako prevodi potisnute misli Sergeja Lavrova, ministra spoljnih poslova Rusije, da “psi rata iz Albanije i Bosne u Donbasu ubijaju Ruse“.
Ponedeljak, 21. februar, osvanuo je u erotskom snu Informerovog naslova u kojem se taj renomirani papir pita “Da li počinje veliki rat“ sa sve znakom uzvika i pitanja, fotografijama dece, Putinom, ali i Borisom Džonsonom, premijerom Velike Britanije, koji kaže za ruskog predsednika da sprema ”najgori rat od 1945“, dok ispod svega toga mirotvorac Vučić sprema tzv. “ne daj bože“ scenario, kako ga nazivaju njegovi poslušnici iz ove redakcije.
Naravno, sve to ne bi prošlo uz omanju rečenicu da se “strahuje (ko?) da bi centri moći mogli izazvati sukobe u BiH i na Kosovu“. Uz, naravno, znak pitanja. Večernje novosti, šta bi drugo, prate ton ratnog vihora, pa sve uz paranodine crtice “Alarmatno: Kijev preti i žali za atomskim oružjem“ i “Opasno: Zapad u NATO uvlači Bosnu i lažnu državu Kosovo“, uz histeričnu najavu da “stiže Putinov bezbednjak da traga za psima rata u BiH i sa Kosova“. Blic i Politika tog dana u dosta blažem obliku najavljaju potencijalni rat.
Informerovska objava da je rat počeo 22. februara, kao što je spomenuto na početku teksta, tako što je Ukrajina napala Rusiju, čuje se svuda po Evropi, dok se tom poduhvatu u laži pridružuje i Alo uz identičan naslov; no, Vučelićeve Večernje novosti su takođe pratile ratnu liniju, pa su, uz nešto blaži, ali opet samozadovoljavjući naslov, napisale da je “pala krv na ruskoj granici“, misleći na separatističke države Donjeck i Lugansk. Međutim, Srpski telegraf tog dana tone dublje u velikosrpsku šizofreniju, pa lupeta kako “Putin šalje vojsku da spoji Srbiju i Srpsku“, i da su, ko bi drugi, “Britanci u neviđenoj panici“ zbog toga.
Na veliku žalost četničkih oštrača noževa i ruskokolonaških agenata, ta soldateska još nije pristigla. Sa druge strane, Kurir navlači sive oblake pesimizma uz naslov da “nema nade“, naravno, uz znak pitanja, i slike dima od bombi, dok već u sledećem tekstu prenosi tanjugovske izjave predsednika Vučića kako “Srbija nije u lakoj poziciji, bez ikakve svoje krivice“. Nešto što se odaziva na ime Objektiv ima saznanja da “CIA pali Donbas“ i da “Amerika hoće rat“.
Mračan dan za Evropu
Uoči same agresije ruske armije na Ukrajinu, tabloidi u Srbiji doživljavaju orgazam i svrstavaju se na stranu otelotvorenja protivnika savremene civilizacije Vladimira Putina.
Nakon što Putin potpisuje dokument kojim je Moskva priznala nezavisnost ocepljenih ukrajinskih teritorija Lugansk i Donjeck, propaganda u Srbiji, željna tuđe krvi, ulazi u novi zamah. U danima kada ruska vojska razara Ukrajinu, domaćim tabloidima to nije dovoljno, pa tako Srpski telegraf najavljuje masakr zlokobno uz naslov: „Sprema se pokolj, 40.000 Čečena stiže u Ukrajinu! Kadirov daje 5.000 dolara za svaku glavu ukrajinskog neonaciste“. I „otkrivaju“ tobožnji „plan Kremlja kako cepa Ukrajinu na dva dela po modelu Istočne i Zapadne Nemačke“. Ili, opet, najavljuju da je „svet na pragu Trećeg svetskog rata“.
Informer, poput najokorelijeg izdanka “snuff novinarstva“, u kojem je važno da bude smrti, ponosno piše kako su “Rusi u Kijevu“, kako “nezadrživo napreduju“, dok “Ukrajina moli za milost“. Objektiv izveštava kako je “Zelenski pred kapitulacijom“, dok Večernje novosti, u ovim zlim časovima, pišu kako “grme granate i propaganda“ i kako je “Zapad Zelenskom zabranio pregovore“.
Čitav propagandni orkestar neprestano satanizuje Ukrajinu; za njega ne postoje ukrajinske izbeglice, ne postoje ubijeni civili, niti razorena budućnost čitave Evrope, postoji samo jedno neprikosnoveno božanstvo – Vladimir Putin.
Tragedija čitave ove priče oslikava se i u tome što naprednjačka vlast na čelu sa Aleksandrom Vučićem je kalkulisala do trenutka pridruživanja osudi ruske agresije u Ujedinjenim nacijama, te je pokušavala da secikesarski provuče “neutralnost“.
Tabloidi su, naravno, pompezno hvalili taj potez predsednika Vučića i pravili od njega novog Tita, dok su sa druge strane urinirali po leševima svih onih koji su nastradali u ovoj nadolazećoj ruskoj okupaciji ukrajinske teritorije.
Ipak, u ovim mračnim danima za Evropu, najmačrnijem času, što bi rekao bivši premijer Velike Britanije Vinston Čerčil, ovdašnja propaganda je pokazala da uopšte nije izgubila snagu u svojoj nekrofilnoj i krvožednoj kreativnosti. Njena moć je glomazna, nemilosrdna i okrutna, stoga ne preostaje ništa drugo nego da se nadamo da se ruska osionost ne prelije i na ove prostore. Budući da su apostoli haosa iz Jevanđelja po Slobodanu Miloševiću spremni da kao nekad polete kao meci.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“ koji Nezavisno udruženje novinara Srbije realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora iznetih u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.
