Vlasnici i novinari ističu dobru saradnju sa regionalnim Zavodom za javno zdravlje u Užicu (ZZJZU), čiji predstavnici su, onoliko koliko im je dozvoljavao centralizovani sistem, bili otvoreni za novinarska pitanja. S druge strane, Zdravstveni centar Užice (ZC), u čijem sastavu je 17 organizacionih jedinica u tom okru- gu, bez obzira na to što je počeo da objavljuje dnevnu statistiku o broju pregledanih, inficiranih, primljenih i otpuštenih sa lečenja, još uvek je heremetizovan za medije. Iako je uprava ZC Užice, u početku, tvrdila da ima svu potrebnu zaštitnu opremu i medicinske aparate, kasnije će se ispostavaiti da to i nije bilo baš tako.
Svedočenja građana o lošoj organizaciji i neprimerenom odnosu prema pacijentima koji, sa povišenom temperaturom, po žegi i kiši, satima čekaju na preglede ispred kovid amu- lanti, direktor ZC Užice dr Miloš Božović je nervozno dematovao, iako je to bilo očigledno svima koji su to želeli da vide. Bilo je i građana koji su se zahvaljivali medicinskom osoblju, što su mediji objavljivali, ali nisu bili spremni da se zameraju direktoru i da istraže realnost u užičkom zdravstvu. Vanredna situacija u Užicu je bila proglašena, najpre, 6. jula, pa je kasnije ukinuta, ali je uvedena ponovo 23. novembra i ta odluka je još uvek na snazi.
Na sreću, u užičkim medijima, nije bilo većeg broja inficiranih ili sumnjivih na infekciju. Dragica Cvijović, novinarka nedeljnika Vesti i portala Infoera, kaže da su ona i njene kolege radile od kuće, u zavisnosti od epidemijske situacije, da je teško dolazila do kompetetnih sagovornika, ali da je, ipak, u tome delimično uspevala, zahvaljujući ličnim kontaktima.
“Svakako da je bilo grešaka u zdravstvenom istemu i različiti ljudi su to različito tumačili. Nismo se oslanjali samo na zvanična saopštenja, već smo tražili dodatna pojašnjenja, zbog pritisaka javnosti i različitih infomacija. Pozivali smo epidemiologe iz ZZJZ i lekare iz ZC i nismo se koristili neproverenim i nezvaničnim informacijama“, kaže Dragica Cvijović.
Ona navodi ta redakcija nije bila izložena bilo kakvim pritiscima i ocenjuje da bi informisanje javnosti, moglo da se poboljša kada bi mediji zajednički insistirali na važnim podacima, ali to je, smatra, teško izvodljivo.
„Nisu svi u medjima zainteresovani u dovoljnoj meri za ovu temu, već se oslanjaju samo na zvanična saopštenja. Kada bismo bili solidarni i insistirali da institucije objave važne podatke, stanje bi se pomenilo. Do tada, građani će biti uskarćeni za važnje informacije“, poručuje naša sagovornica.
Jedna od dve novinarke regionalne TV Lav, Zorica Đoković, kaže kako želi „što pre da zaboravi rad tokom varednog stanja“, jer je u redakciji bila sama, pošto je njena koleginica, majka dvoje dece, morala da ostane kod kuće, budući da vrtići nisu radili. Nije funkcionisao ni javni prevoz, pa i kamerman nije mogao da putuje do redakcije i priloge je montirao kod kuće.
„Dva i po meseca dolazila sam u redakciju u osam ujutro odlazila kuću u šest uveče“, ističe naša sagovornica. Kaže i to da su zvaničnici, najpre, bili nepoverljivi kada bi pokušala da prikupi informacije, neki su obećavali da će biti sagovornici, ali su odustajali.
„Dovijala sam se na razne načine. Koristila sam skajp i druge mogućnosti. Sarađivala sam sa kolegama iz drugih gradskih redakcija, tako što su oni snimali jedan, a ja drugi događaj i onda smo razmenjivali te materijale. To je jedina lepa stvar koja nam se dešavala. Bilo je veoma teško, ali polako smo se navikavali i snalazili“, svedoči Zorica Đoković. Kaže da se nije bavila istraživačkim novinarstvom, jer za to nije imala vremena, i dodaje da je, osim zvaničnih saopštenja, snimala ankete, a za dodatna pojašnjenja je, kaže, uvek dobijala od predstavnika ZZJZ.
„Najveći problem je bio što su zvaničnici sa republičkog nivoa slali kontradiktorne poruke, a lokalni zvaničnici su bili zbunjeni i u početku nisu želeli da govore. Problem je i centralizacija informisanja. Pozovemo predstavnike državnih institucija u gradu, a oni nam kažu da pošaljemo zahtev da bi im šefovi u Beogradu odobrili da govore o nekoj temi u Užicu“, opisuje teškoće Zorica Đoković i kritikuje udruženja novinara za koje navodi da ih, tokom pandemije, nisu zanimali problemi lokalnih medija.
Od početka pandemije, užička TV5, bila je neka vrsta gradskog i regionalnog “javnog servisa“. Svakodnevno je pratila aktivnosti zvaničnika Užica, Požege, Čajetine, Arilja, Bajine Bašte, Kosjerića, Prijepolja, Priboja i Nove Varoši, a snimke o tome je prosleđivala drugim lokalnim, pa i nacionalnim medijima.
“Jesmo bili lokalani i regionalni javni servis, jer druge redakcije, najčešće, nisu slale svoje novinare na sva dešavanja. Neki su se plašili infekcije, neki su radili od kuće, ali mi smo uvek bili na svim događajima“, kaže Ilija Petronijević, vlasnik TV5, u čijem vlasništvu je i Radio San. Tvrdi da “niko to nije zahtevao od te televizije“, već da je on „smatrao da je to obaveza te redakcije“. I on ocenjuje da su informacije u početku bile konfuzne i kontradiktorne, zbog čega je deo građana izgubio poverenje u krizni štab i druge institucije, te da je takva situacija bila novost za sve, ali tvrdi da niko od zvaničnika nije pokušavao da kontroliše način na koji je ta talevizija izveštavala.
„Zvaničnici nisu hteli da kažu kakvo je pravo stanje u bolnici, ali nije bilo baš sve onako kako se pi- salao po društvenim mrežama. Građane koji su imali neki problem, pozivali smo da to kažu pred kamerama, pod imenom i prezimenom, ali su to odbijali. S druge strane, nadležni kažu da to nije tačno i, u takvoj situaciji, mi smo nemoćni“, objašnjava Petronijević.Ta redakcija se, kako svedoči, suočila i sa finansijskim problemima, jer je „dva dana posle uvođenja vanrednog stanja, većina oglašivača prestala da se reklamira na toj televiziji i radiju“.
On dodaje da su „neke lokalne samouprave finansijski pomagale pojedine medije u vreme vanrednog stanja, ali ne i tu televiziju“. O tome da je ta televizija režimska, kaže da se „ne osvrće na takve optužbe“.
„Uvek nas svrstavaju uz vlast. Govorili su nam da smo ‘žuta’ televizija, a sada kažu da smo uz naprednjake. Logično je da onaj ko je na vlasti ima najviše aktivosti, pa izjave i komentare uzimamo od nih, jer oni donose odluke“, poručuje vlasnik TV 5. I Radio Luna je morala da se prilagodi pandemiji kako bi zaštitila zaposlene koji su radili od kuće, ali uvek je neko dežurao u redakciji.
Aleksandar Ranković, vlasnik te regionalne radio stanice, ističe da je „naše društvo podeljeno i da su podeljeni i mediji na tzv. nezavisne i zavisne, one koji su za i protiv vlasti, ali da je pozicija Radio Lune, već 25 godina, neutralna ili nesvrstana, što joj je stvaralo i mnoge probleme“.
“Druge kolege su dobijale informacije od zvaničnika, ali mi smo, nekada, imali informaciju više. Takve informacije nisu prijale svima, pa su nas zvaničnici pitali zašto smo to objavili i tražili da otkrijemo izvore. Trudimo se da budemo neutralni i objektivni i zbog toga smo nekada, neću da kažem pod pritiskom, već nas ignorišu“, objašnjava Ranković. On ističe da i ta redakcija odlično sarađuje sa ZZJZ, ali da je ZC Užice poprilično zatvoren za medije i da, osim direktora i portparola, drugi nemaju ovlašćenje da daju izjave.
“Ipak, informacije dobijamo od građana koji su se žalili na zdravstveni sistem, a ima i onih koji taj sistem hvale. Ovde nema sredine – ili ništa ne valja i ili je sve super, ali nijedno ni drugo nije tačno. Istina je negde na sredini. Zdravstveni radnici su dali sve od sebe, koliko su znali i umeli. I oni su bili zbunjeni, menajali su se protokoli, bile su razne infomacije od kriznih štabova i političlke poruke sa svih nivoa. To je zbunjivalo i njih i nas, pa i građane“, dodaje Ranković.
Zbog pojedinih tekstova, među kojima je i jedan o nestašici PCR testova, sajt Radio Lune je bio izložen napadima, zbog čega izvesno vreme nije funkcionisao. To se dešavalo i pre pet godina, ali bilo je ranije i drugačijih napada, poput oštećenja antenskog kabla.
„Pretpostavljam da postoji neko kome ne odgovaramo. Nismo ničiji i ne pristajemo da učestvujemo u društvenim podelama i medijskim kampanjama za bilo koju političku opciju“, kaže vlasnik Radio Lune i ističe da „suptilne vrste pritisaka na taj medij ne dolaze samo od aktuelne vlasti, već da im je bila sklona i vlast posle petooktobarskih promena“. Najnoviji napad na sajt, kako kaže, intenzivirao se krajem prošle godine i obustavljen je nakon što je redakcija to objavila.
„Napad nisam prijavio policiji, ali sa njima sam razgovarao. Važnije mi je bilo da sajt počne da funkcioniše, nego da se pronađe krivac, što je bilo neizvesno. Trenutno, server na kome je naš sajt je van Srbije i nadam se da će napadi prestati“, kaže vlasnik Radio Lune.
Ugašeno štampano izdanje Užičke nedelje
Zbog finansijskh problema, koje je uzrokovala pandemija, ali i zbog ignorantskog odnosa lokalne vlasti, polovinom prošle godne, ugašeno je štampano izdanje Užičke nedelje, koja je bila izuzetno kritična prema sadašnjoj, ali i prethodnim gradskim vlastima. Nakon 26 godina postojanja, novine su ugašene, kako objašnjava njihov vlasnik Toni Stanković, zbog “neizdrživih finansijskih problema i političkih pritisaka, ne samo sa lokalnog nivoa“. Uz ocenu da „oni kod kojih su ključevi blagajne, nikada nisu smatrali Užičku nedelju vrednom pažnje“, on ističe da su budžetska sredstva, nakon kokursa za sufinansiranje medijskih projekata, „završavala na računima onih medija koji se bave propagandom vlasti, a ne novinarstvom“. Dodaje da je Gradu Užicu „veći interes postojanje lista Alo, kome su dedeljena sredstva na konkursu, nego Užičke nedelje i da iz bužeta pomaže taj tabloid, ali da za lokalni, užički list, nema para“. „Trpeli smo teror sadašnjeg režima, ali i prethodnih vlasti. Na kraju, epidemija nas je potpuno uništila, jer se broj oglašivača drastično smanjio, a tiraž nije dovoljan za plate i ostale troškove i to nismo mogli da izdržimo“, svedoči naš sagovornik.
Nenad Kovačević
