Kako ocenjujete slobodu medija u Srbiji danas?
Smajlovićeva: Sloboda medija u Srbiji nije napredovala, već nazadovala. Kritička reč se guši i filtrira, samocenzura je sveprisutna, čak se i novinari najuglednijih medija žale na pritiske i cenzuru. Fizički napadi i pretnje se nastavljaju, a policija ne otkriva ni nalogodavce ni izvršioce zločina nad našim ubijenim kolegama. Ima li većeg apsurda nego da se Ministarstvo kulture, koje je predložilo neustavan i antievropski zakon o medijima, ovih dana hvali kako je, zahvaljujući upravo tom zakonu, situacija u medijima danas bolja nego što je bila?
Obradović: Nije bila gora situacija od 2000. naovamo. Od zakonskog okvira, sudske prakse, političkih pritisaka do tajkunizacije medija. Gde god se osvrnete uočljiv je trend sužavanja medijskih sloboda i povećanje uticaja raznih neformalnih centara moći. Ali ne treba da se zavaravamo, sami smo mnogo doprineli haosu na medijskoj sceni raznim ustupcima i vlastima i vlasnicima, a pre svega time što nismo u stanju da razlučimo profesionalnost od propagande i politike. I sve dok tu ne učinimo jasan otklon, dok se ne vratimo profesiji u njenom najelementarnijem i najčistijem vidu, dok ne zaslužimo samopoštovanje nećemo moći od drugih da tražimo da nas uvažavaju.
Kakvo je bilo stanje na medijskoj sceni u prvoj polovini ove godine?
Smajlovićeva: Srpska medijska scena je danas još siromašnija, nema prostora za različita mišljenja, jer su političari i tajkuni ti koji odlučuju čiji će se glas čuti, a čiji neće. Novine umiru, elektronski mediji propadaju, a država im ne pomaže već gleda kako da zastraši novinare i disciplinuje urednike i izdavače.
Obradović: Medijsku scenu karakteriše produbljivanje ekonomske krize, pojačani pritisci i presude u pojedinim sudskim postupcima protiv novinara. Stanje se pogoršava i u pogledu sužavanja medijskih sloboda i u položaju novinara. Činjenica da je u Srbiji 2010. suđeno i presuđeno humoresci, kao u Domanovićevo vreme, dovoljno govori o stanju na medijskoj sceni.
Postoji li bar neki napredak i koji?
Smajlovićeva: Ustavni sud Srbije je oborio sve odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, protiv čijeg smo se usvajanja prošlog leta ogorčeno i, sada valjda svi vide, sa razlogom borili. Tu pobedu zagorčalo nam je usvajanje Zakona o elektronskim komunikacijama, koji predstavlja novu veliku opasnost za slobodu izražavanja u Srbiji. Taj zakon onemogućava novinarima da štite svoje izvore. Naneće ogromnu štetu ne samo slobodi štampe već i svakom iskrenom pokušaju borbe protiv korupcije u ovoj zemlji. Taj je zakon dokaz da vlast ni ubuduće nema nameru da prestane da vrši pritisak na novinare i da kontroliše medije.
Obradović: Ne vidim napredak. Naprotiv. Svedoci smo šta se dešava sa Republikom i Nebojšom Popovim. Ipak, slučaj sa posetom predsednika Hrvatske Ive Josipovića je najbolji primer u kom pravcu ide srpsko novinarstvo. Ako na nečiju molbu ili naredbu, nijedan medij ne objavi benignu vest da je gospodin Josipović pao na stepenicama, možete da pretpostavite šta se dešava sa ozbiljnijim temama, kolika je tu kontrola. Usput, tu vest su objavili svi mediji u Hrvatskoj.
Koji su najveći problemi u ovoj oblasti, odnosno šta bi trebalo menjati?
Smajlovićeva: Kod nas novinarstvo kao profesija nestaje, jer je materijalno skoro uništeno. Urednici se plaše političkih i ekonomskih gazda, a novinari strahuju da će, ako se budu bunili, postati tehnološki višak. Moramo menjati zakone, ali pre svega vrednovanje novinarskog rada. Ovo je jedina industrija bez koje je nezamisliv politički sistem parlamentarne demokratije.
Obradović: Najveći problem u medijima je što imamo više tekstova i priloga čiji su istinski autori razne službe i PR agencije, a ne potpisani novinari. Tako će i biti dok imamo prisustvo državnog vlasništva u medijskoj sferi, ne znamo ko su stvarni vlasnici medija, a politička elita medije vidi jedino kao sredstvo manipulacije biračkim telom.
Očekujete li da će najavljena medijska strategija poboljšati stanje u medijima i na koji način?
Smajlovićeva: Ohrabrena sam nekim preporukama evropskih eksperata, poput uvođenja regionalnih javnih servisa. Kod nas je stanje ipak najlošije na lokalu, gde je konkurencija manja, a beda veća, gde su privatne i političke gazde beskrupuloznije nego u Beogradu. UNS će se boriti da se političarima oduzme kontrola nad lokalnim medijima, da odluke o regionalnoj mreži donose od vlasti nezavisni ljudi i da se najvažniji poslovi povere najboljim radio i TV stanicama, novinarima i urednicima.
Obradović: Medijska strategija može poboljšati stanje u onoj meri u kojoj mediji, novinari i profesionalna udruženja shvate kolika je važnost ovog dokumenta. NUNS je zajedno sa Lokal presom, ANEM-om i Nezavisnim društvom novinara Vojvodine već formirao radne grupe koje će se baviti najpre nacrtom medijske studije, a potom će u javnoj raspravi predstaviti i svoje viđenje medijske strategije. Postoji konsenzus među nama da u međusobnim razgovorima, ali i konsultacijama sa medijskim ekspertima, ponudimo gotova rešenja, ali i utvrdimo liniju ispod koje nećemo ići. Veliki značaj imaće i stav Ministarstva kulture. Ukoliko postoji svest i sa njihove strane da je ovo prilika da se uredi medijska scena, onda možemo biti optimisti.
Kakva su vaša očekivanja što se tiče medija u narednom periodu? Kada bi mogao da se očekuje kraj „krize“ u medijima?
Smajlovićeva: Kraj krize nije ni na pomolu, a kriza je u medijima dublja nego drugde, jer je poslovni model koji smo u tranziciji preuzeli krahirao. Pesimizam zasnivam na tome da je nezavisnim medijima bilo bolje devedesetih nego danas.
Obradović: Odluka Ustavnog suda bi mogla biti dobar znak, signal državi da mora odgovornije da se ponaša prema medijskoj sferi. Ipak, ukidanjem većine spornih odredbi otklonjene su samo posledice, uzrok je i dalje tu. A to je društvena atmosfera koja je dovela do toga da se usvoji jedan ovakav zakon, ali i da se predloži i usvoji Zakon o elektronskim komunikacijama kojima se opet zadire u osnov novinarskih sloboda i urušava institut zaštićenog izvora, jedan od postamenata slobodnog novinarstva. Sve dok naša politička elita ne shvati javnost i medije kao četvrti stub demokratije, a slobodu izražavanja kao osnovno civilizacijsko dostignuće te Evrope kojoj težimo, neće biti pomaka u medijskoj sferi.
Autor: Bojan Cvijić
