Svi junaci nikom ponikoše i kroz prozor pogledaše!
Teofil Pančić, kolumnista nedeljnika Vreme, koga su pre dve večeri u prepunom autobusu usred Zemuna mučki prebila dva napadača naoružana metalnim šipkama, na svojoj koži osetio je građansku (ne)solidarnost, koja je, izgleda, kod nas prerasla u modu.
Po principu „nije na meni da se mešam“ ili „ko zna koga je iznervirao“, građani radije zabijaju nos u prozor ili dobijaju iznenadni nagon za telefoniranjem nego što priskaču nevoljniku u pomoć. Još ako je u pitanju napad oružjem – a prebijanje metalnom šipkom nije daleko od toga – onda je scenario buljenja kroz prozor zagarantovan!
Međutim, ono što zaprepašćuje jeste činjenica da niko od putnika nije čak ni pozvao Hitnu pomoć ni policiju. To je ostavljeno brutalno pretučenom novinaru da uradi sam.
Žarko Trebješanin, socijalni psiholog, ovakvo ponašanje sugrađana objašnjava strahom za sopstveni život, nedostatkom lične odgovornosti i masovne otuđenosti.
– Uvek postoji taj momenat straha, zbog kojeg neko ne želi da se umeša u tuču. To je racionalan čin, pogotovo ako su napadači naoružani. S druge strane, postoji i ono što mi u socijalnoj psihologiji nazivamo difuzijom odgovornosti. To, u stvari, znači da čovek, kada je sam, lično doživljava odgovornost, dok u gomili dolazi do raspršavanja tog osećaja i do gubitka solidarnosti – navodi Trebješanin.
On, međutim, ne isključuje ni mogućnost da su ljudi počeli da oguglavaju na sve prisutnije javne napade.
– Sama činjenica da niko od prisutnih putnika nije posegao za mobilnim telefonom da pozove policiju i Hitnu pomoć govori u prilog tome da su ljudi generalno apatični. Međutim, javni napadi su se dešavali i ranije, a i kod nas to ipak nije toliko često kao u nekim drugim zemljama – zaključuje naš sagovornik i dodaje da je neophodno da se nasilje, pogotovo nad novinarima, osudi jer je u pitanju napad na pobornike javne misli i slobode izražavanja i kao takvo može da bude jako opasno za društvo.
Radoslav Nikolić, generalni direktor GSP, kaže da vozač, ukoliko dođe do nasilnog čina, može samo da zatvori vrata.
– Jedina obaveza vozača jeste bezbedno upravljanje vozilom. To znači da vodi računa kako o bezbednosti autobusa tako i o bezbednosti putnika. Međutim, on ne sme da napušta svoje mesto, pa je zatvaranje vrata jedini način da spreči nasilnike da izađu iz vozila. Ovakva reakcija je, međutim, moguća samo ako u vozilu postoji još neko od putnika ko je spreman da pomogne, kao što je to bilo u slučaju pokušaja otmica devojčice iz autobusa – objašnjava Nikolić.
Autor: Aleksandar Medaković
