Mišljenje na zadatu temu uglavnom su iznosili umetnici! Povod za temu je jedno od načela koje se pojavilo u tekstu Programska načela DSS za sprovođenje kulture politike Republike Srbije, inače napisanom još u martu ove godine. Većina onih koji su komentarisali ovaj stav, izvučen iz konteksta, nisu ni pročitali integralni tekst (nije li to već kič odnos?). Ovde se ne radi o političkim naklonostima, koje su jasno bile izražene u mnogim komentarima, već o potrebi kompetentne polemike o modelu kulturne politike u Srbiji.
Pre svega, DSS je jedina stranka u Srbiji koja se od početka u svojim programskim i izbornim dokumentima, kao i u redovnim aktivnostima, bavi kulturnom politikom. Nijedna druga stranka to ne čini, dovoljno je pogledati zvanične sajtove stranaka. Mnogi će reći da se radi samo o formalnim zalaganjima, ali pravi komentar jeste – zašto druge stranke marginalizuju teme vezane za kulturnu politiku. Istina, stranke na vlasti veličinom budžetskog izdvajanja i kadrovskom politikom pokazuju koliko im je stalo do kulturne produkcije.
U svakom slučaju, osamnaest stavova koje je predložila DSS zahtevaju ozbiljan i kompetentan komentar i ne mogu se svoditi na tek jedan od stavova, i to izvučen iz konteksta.
Većina načela koje je postavio Savet za kulturu DSS korespondiraju sa savremenim principima kulturne politike, ali imaju i ozbiljnih propusta.
Iz teksta se ne sagledava šta su prioriteti, već su sva načela u jednoj ravni. Zatim, u načelima se ne razdvajaju ciljevi i instrumenti kulturne politike, tako da je njihov odnos ostao nejasan. Nije dovoljno reći da za kulturu treba izdvajati više od dva odsto iz državnog budžeta. Koji su mogući budžetski i vanbudžetski izvori tih sredstava?
Koliko je realno da se načela za koja se zalaže predloženi model (decentralizacija, piramidalni kulturni obrazac, podrška nacionalnim ustanovama, povećanje budžetskog izdvajanja za kulturu i druga) u praksi i ostvare?
To je i glavni nedostatak predloženog modela. Načela su implicite postavljena u čvrst etatistički model za razliku od modela „produžene ruke“ i disperzivnih izvora finansiranja, koji se pokazao kao najcelishodniji sa aspekta umetničkih kriterijuma i finansijske efikasnosti, posebno u malim državama (Finskoj, Danskoj, Holandiji, Irskoj). Nedostaje osnovno sistemsko načelo – deetatizacija, odnosno depolitizacija kulturne politike.
Ponuđeni tekst svakako zahteva dublju i širu analizu.
Što se tiče poreza na kič, to niti jedan model kulturne politike nije efikasno uspeo da reši. Pre svega, ne postoji u teoriji i praksi jasna definicija – šta je kič? Mnogi teoretičari koji su se bavili ovom temom – od Abrahama Mola i Ludviga Geca do Ratka Božovića, nisu uspeli da odrede jasne kriterijume po kojima bi se jedno delo svrstalo u kič. U opusu mnogih velikih umetnika postoje i dela koja imaju sumnjive vrednosti. Poznat je primer kompozitora Gustava Malera, koji je bleh muziku smatrao kičom, a onda je u nekim svojim kompozicijama upravo koristio tu vrstu muzike. Uostalom, u svim muzejskim prodavnicama, i najčuvenijih svetskih muzeja, možete kupiti suvenirčiće.
Dimitrije Vujadinović
Autor je direktor Balkankult fondacije
Autor je direktor Balkankult fondacije
