Društvo ga kažnjava tako što će mu TV Studio B, koji je snimio događaj, platiti 150.000 dinara na ime materijalne štete. Ista televizija platiće i 190.000 dinara na ime sudskih troškova. Tako nekako, za prosečnog građanina neupućenog u pravne zavrzlame, glasi presuda Apelacionog suda u dugotrajnom sporu između Žikića i Studija B.
U obrazloženju presude je, sudeći prema tekstu objavljenom na internet stranici Studija B, navedeno da je „načinjena povreda ugleda i časti objavljivanjem informacija iz privatnog života”. Uz dužno poštovanje prema sudu i sudijama, ovo bi moglo da znači da se vožnja u pijanom stanju tretira kao „privatan život”.
A nije li to, pre svega, ugrožavanje sopstvenog života i života drugih? Znaju li sudije koliko se života u Srbiji godišnje ugasi zbog ovakvih „privatnih stvari” i da li uopšte imaju pravo da ne znaju tako nešto? Jer sudovi valjda i postoje da bi se štitile najviše vrednosti društva, a ljudski život i njegova zaštita su u samom vrhu prioriteta. Možda je Žikić u nekom drugom procesu pred nekim drugim sudom kažnjen (mandatno ili na drugi način) zbog vožnje u pijanom stanju, ali ovde nije reč o tome.
Snimak Žikićeve vožnje je korišćen u kampanji „Bezbednost u saobraćaju”, pa se on verovatno osetio povređenim jer je poslužio kao primer drugima kako se ne treba ponašati. Nije pomoglo ni to što je i sam odobrio snimanje i što je televizija uredno „zamutila” njegov lik, na kraju je on ispao žrtva, a televizija ta koja je prekršila zakon.
Nije poznato da li su se sudije setile da zavire i u Zakon o javnom informisanju. U tom zakonu, u članu 45, piše da nije potreban pristanak na snimanje neke osobe ako je to u javnom interesu. A ne postoji, valjda, jasniji javni interes nego u slučaju čoveka koji, u vidno pijanom stanju, vozi kroz centar Beograda. Snimak njegove vožnje nije izvrgavanje poruzi nego upozorenje drugima da ne krše zakon i ne ugrožavaju svoj život i život drugih.
Postoji, dakle, zakon koji pruža jasne osnove sudiji da ne kažnjava medij za društveno odgovoran potez, kakav je načinio Studio B emitujući snimak. Sudije bi trebalo da znaju da u svim razvijenim demokratskim društvima sudovi i zakoni u ovakvim i sličnim slučajevima štite medije i njihovo pravo da procenjuju šta je u interesu javnosti, a šta zadire u privatnost. Upravo zbog toga ovakva odredba je i uneta u srpski Zakon o javnom informisanju.
Gospodin Žikić možda nikad više nije seo pijan za volan i možda to nikad više neće učiniti. Ali presuda kojom je novčano nagrađen za to što je učinio sigurno neće delovati obeshrabrujuće na druge. Istovremeno, obeshrabruju nastojanja da se drastični prekršaji, poput vožnje u pijanom stanju, javno žigošu i osuđuju. Može načelno, bez imena, ali nikako konkretno. Stiče se utisak da veći rizik javno skrenuti pažnju na neprihvatljivo ponašanje konkretne osobe nego kršiti zakon.
Autor: Dragan Janjić
