Početkom ovog maja srpski novinari su u Pionirskom parku iznova „gromoglasno zaćutali”. Dan posvećen slobodama medija protekao je u rutinskoj autocenzuri, kao i svaki drugi. Iz sveta su stigle ocene da srpski novinari nisu sasvim dotakli dno neslobode i siromaštva, ali da su sasvim blizu. I to nije kraj, posle dolazi mulj.
Badava upoređivanje sa godinama devedesetim, kada nam je jedan Vučić određivao šta je zdravo slušati i čitati, a šta ne. Dečko je odrastao na čudesnim, zaumnim Šešeljevim kupusarama, i ta infekcija je ipak neizlečiva. Inkvizicija je prošla, ali je represivni duh Rišeljea oživeo. Slaba vajda od pritiska iz sveta na srpske vladare da olabave svoj stisak oko inače baldisale štampe.
Razjedinjena srpska novinarska udruženja bore se koliko mogu i umeju. Ali više žestine ulažu u parnicu za novinarski dom nego za davanje vitalne infuzije srpskim medijima. Kad stekneš posed, profesija cveta sama po sebi. A, ipak, svi smo mi nikli u istom plasteniku.
Ako bi se konačno raskrčmila imovina i podelile krivice i zasluge, može biti da bi zanatska žurnalistička energija bila zaista upotrebljena tamo gde treba: u pokušaju da se reše vitalni problemi profesije. A oni, naravno, ne mogu biti odlučeni u slizavanju sa bilo kojom vlašću ili kultom na vrhunskoj fotelji nego, naprotiv, u okršaju sa njima.
U stvarnosti, politička elita vlada srpskim medijskim vašarom. Na koji način to postiže? Suviše teško pitanje! Recimo, potpuno nejasnim relacijama u posedovanju novina, radija i televizije. Na primer, u raskolima između poslovodstava i uredništva. Još gore, puzajućom sudskom cenzurom, koja je možda opasnija od otvorene inkvizicijske. A to je finansijsko uništavanje novina i novinara, i podmukla upotreba sudija kao egzekutora osnovnih prava govora. Ta inverzija po kojoj čuvari vitalnih sloboda postaju njeni rušioci na polzu vladajuće oligarhije potmuli je signal da pravi pad tek sledi.
Pre desetak dana jedan sudija je za ovaj list govorio o neophodnosti da u Srbiji opstane kriminalizacija klevete i uvrede. On je svoj, inače prilično arhaični stav, obrazložio imperativom, da, otprilike, niko ne sme da priča šta mu padne na pamet, i da vređa kako mu se prohte. A onda je obrazlagao inače nemerljive kategorije kao što su čast i ugled.
Tako se časni sudija, ili šta je već, preventivno ogrešio o etičnost novinara, štiteći istu kategoriju kod sudija restriktivnom normom. On se nije bavio obrazovanjem i pismenošću tek izabranih sudija, koji nisu u stanju da razlikuju stav od mišljenja i uvrede, a sude svemu što im padne na pamet, uglavnom na štetu novinara i medija. Uzgred, autor ovog teksta poseduje antologijski nepismen odgovor nadležne osobe iz Ministarstva pravde, na osnovanu primedbu o olakom presuđivanju mišljenju i nesposobnosti da se razlikuju navedene kategorije u javnom stavu.
Posebno je zanimljiv traktat o časti i ugledu, pojmovima čiji se značaj može meriti, ali ne i izmeriti nijednom postojećom skalom za merenje apstraktnih vrednosti, jer takve skale, osim onih za merenje stavova (Bogardusova, Likertova, na primer) i ne postoje. Kako sudije kaišare naknade za duševnu bol, ako već nisu psihijatri, ili kojim kantarom mere atak na čast i ugled, čak i kod uvređenih razbojnika koji su se odmetnuli od zakona?
Moram da priznam da me je taj intervju obeshrabrio, iako je kasnije prećutan. On nas podseća na poželjnu sterilnost, kukavičluk i autocenzuru i ukazuje na uvredljivu pretpostavku da smo svi odreda skloni neoprostivim javnim uvredama koje će svojom pravednošću urediti časne sudije. Tako će uskoro svaki javni stav morati na sud kod sveznajućeg kadije.
Sklon sam da mislim (ako ovo mišljenje nije sklono progonu) da je uporna kriminalizacija uvrede i klevete prilog apsolutizaciji vlasti, i zavisnosti izvršne i sudske od reprezentativne (predsedničke). Srpski novinari se ne okupljaju samo da bi gromoglasno ćutali, što je ideal svakog autoritarizma, nego još tri puta godišnje da bi obeležili dane smrti Dade, Slavka i Milana, naših kolega, za čijim se ubicama traga samo dok traju časovi sećanja i pijeteta.
Pitanje ko je na tako surov način ugrozio profesiju, zaveo cenzuru, prepao novinare i ugradio kočnicu za slobodnu misao u njihove glave – ne postavlja se. Ali može se valjda pitati onaj sudija za uvrede, a i osoba koja ga je tu dovela: da li je ubistvo novinara u Srbiji kriminalizovano? Da li su tri smrti, uz napad bombom na Dejana Anastasijevića krivična dela? Bez odgovora na ta pitanja, mulj će nam biti sve bliži, i skoro neizbežan.
Autor: Ljubodrag Stojadinović
