Način na koji su mediji u Srbiji i Republici Srpskoj ispratili smrt i sahranu Ratka Mladića jeste zastrašujući primer ‘hajpovanja’, koji je imao više političkih dimenzija, uključujući i one neljudske.
Još traje političko i medijsko „hajpovanje“ smrti šefa Vojske Republike Srpske Ratka Mladića, pravnosnažno osuđenog za najteže ratne zločine pred Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu. Sa obe strane Drine. Potom će stvari polako da putuju u zaborav, jer će ih preteći drugi događaji, pogotovo u Srbiji, koju očekuju važni izbori, prvi koji imaju ukus neizvesnosti od dolaska Aleksandra Vučića na vlast.
Politička atmosfera u Srbiji je usijana sa tendencijom da se pretvori u pravi požar, koji možda bude i van svake kontrole: vlast tuče mržnjom iz svih medijskih i drugih topova, a izbori su postali neregularni i pre nego što su raspisani, zbog – verovatno u istoriji višestranačja rekordne – funkcionerske kampanje. Režim je u kampanju krenuo mnogo pre nego što je ona počela, a zastupljenost Vučića u medijima, koja je odavno izašla ne samo iz okvira zakona već i elementarnog ukusa – takođe ima tendenciju snažnog rasta.
Podaci iz raznih istraživanja su gotovo neverovatni. Recimo, organizacija CRTA nedavno je izašla u javnost sa rezultatima monitoringa Dnevnika 2 javnog medijskog servisa RTS-a – čak 96 odsto vremena posvećenog političkim akterima pripalo je vladajućoj većini. Sam Vučić zauzeo je polovinu tog vremena, kao ubedljivo najzastupljenija figura u ovoj informativnoj emisiji. Pozitivno izveštavanje o predsedniku Vučiću bilo je 11 puta duže nego 2022. godine, kada su održani prethodni predsednički izbori. Ovaj monitoring je pokrio period od marta do septembra ove godine, a možemo samo da pretpostavimo kako će stvari izgledati u nastupajućoj pravoj izbornoj kampanji (parlamentarni izbori će biti održani 25. oktobra) u državi u kojoj ne postoje ni natruhe vladavine prava.
Treba imati u vidu da je situacija u drugim srbijanskim medijima još i gora, ne samo u pogledu zastupljenosti režimskog kandidata za budućeg premijera Aleksandra Vučića već i kada je reč o progonu i satanizaciji političkih neistomišljenika, širenju međunacionalne mržnje i reviziji istorije, koji su postali njegovi glavni aduti u kampanji. Izuzetak je ono nešto malo od vlasti nezavisnih medija, ali je pitanje kako će oni izgledati za samo, recimo, mesec dana. Već smo pisali o tome da je došlo do „neobične“ promene vlasnika najuticajnijih nezavisnih medija koji posluju u okviru grupe Adria News Network, a koja navodi na sumnju da će režim u Srbiji ostvariti snažan uticaj na njihovu uređivačku politiku.
Predizborno ’hajpovanje’
„Hajpovanje“ je izraz koji označava strateško i sistemsko pravljenje pompe, medijsku histeriju koja se stvara oko nekog događaja. Koriste se sva sredstva: narativi i dominantne fraze se beskonačno i sinhronizovano ponavljaju, udara se na kolektivne emocije i frustracije, ulaže se značajan novac za prezentaciju sadržaja na društvenim mrežama, naravno sve to kombinovano sa dezinformacijama i drugim malignim sadržajima… Način na koji su mediji u Srbiji i Republici Srpskoj ispratili smrt i sahranu Ratka Mladića jeste zastrašujući primer „hajpovanja“, koji je imao više političkih dimenzija, uključujući i one neljudske.
Pogledajmo samo naslove u medijima koje kontroliše režim u Srbiji: „Beskrajna haška bruka: Istragom mrcvare i mrtvog Mladića“; „Đeneral konačno u Srbiji: Preminuo u Hagu nakon višegodišnjeg sistematskog mučenja i neadekvatnog lečenja“, „Mladićeva supruga: Srce mi je mirnije jer će počivati kraj naše Ane“; „Đenerale, nek je tvojoj majci hvala“; „Potresan govor Darka Mladića nad očevim grobom: Ideš, tata, pred Lazara i Miloša“; „Zbogom đenerale, većno ćeš živeti, Srbija vas pamti!“…
Ne možemo, naravno, da znamo kako bi izgledalo izveštavanje o smrti Ratka Mladića da se ona desila u nekom drugom političkom momentumu. Recimo, u periodu kada se Vučić retorički zalagao za evrointegracije i sebe predstavljao kao političara koji je doživeo „kopernikanski obrt“, koji želi da poboljša odnose u regionu i premosti strašno ratno nasleđe. Setimo se da je jednog trenutka, u okviru izmene imidža za spoljnu upotrebu, došao i na obeležavanje dvadesete godišnjice genocida u Potočare. Nećemo sada o incidentu koji se tamo desio i koji su, u najmanju ruku, podstakli i predstavnici bezbednosnih službi Srbije, a koji mu je omogućio i da ode u Potočare, a istovremeno da ispadne najveća žrtva komemoracije.
(Uzgred, donekle sličnu igru je pokušao izvesti i sada. Nije se pojavio na Mladićevoj sahrani, jer je procenio da bi to naišlo na žestoke reakcije sa zapada. Izgleda da se ipak preračunao, jer su vesti o glorifikaciji ratnog zločinca u Beogradu zauzele važna mesta u svim velikim svetskim medijima – i niko nije poverovao u to da je Vučić stajao po strani.)
Setimo se i da je i hapšenje i izručenje Ratka Mladića Hagu 2011. godine, za vreme vladavine Demokratske stranke, prošlo samo uz marginalne proteste i sa tek malo simuliranih političkih turbulencija. Sadašnji vladar Srbije je tada vrlo nemušto osudio hapšenje, plašeći se da ne izgovori nešto što bi promenilo njegov novi, proevropski imidž.
Može se, dakle, reći da je „hajpovanje“ vezano za trenutnu političku atmosferu i predizborne procese u Srbiji.
Zatvoren krug – od mržnje do mržnje
Vučićeva stranka je proizašla iz šovinističke Srpske radikalne stranke, koja je organizovala paravojne jedinice koje su delovale u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini te na Kosovu. Osnovana 2008. godine, Srpska napredna stranka se proglašava konzervativno-proevropskom i sa takvom politikom 2012. osvaja vlast. Po dolasku na mesto najmoćnijeg čoveka u državi, Vučić je u očima političkih predstavnika EU i nekih regionalnih lidera, pa i dela građanske Srbije, postao – faktor regionalne stabilnosti.
Nikome nije bilo neobično to što je celokupna infrastruktura njegove vlasti, pa i medijska, formirana kao ultranacionalistička, osim nekoliko izuzetaka koji su poslužili kao cvet u bašti. Pogotovo su tabloidi, za koje nikada nije bilo sumnje da su produžena ruka režima, a koji su neprestano podgrevali i pojačavali ratnohuškački narativ s kraja osamdesetih i iz devedesetih, kreirali kult vođe i paralelnu stvarnost, uz obaveznu i kontinuiranu reviziju istorije. Vladala je shizofrenija: Vučić je lider kog poštuju sve zemlje sveta, a istovremeno mu svi, pogotovo „tradicionalni srpski neprijatelji“ – rade o glavi. Važilo je pravilo koje su očigledno prihvatili njegovi glasači, a koji se mahom nalaze na krajnjoj desnici: Vučić govori proevropski da bi obezbedio ekonomski boljitak, a zapravo misli ono što govore njegovi tabloidi.
Vremenom je došlo do potpunog izjednačavanja tabloidnog sa zvaničnim državnim narativom – ili kako neki vole da kažu: stvar se vratila na fabrička podešavanja. Tabloidno kršenje etičkih pravila, ljudskih i božijih zakona, preselilo se i u medije koji su bliski vlasti, a koji su neko vreme bar držali do elementarne pristojnosti. To je naročito eskaliralo sa velikim i dugotrajnim građansko-studentskim protestima i padom popularnosti režima. Buka, bes i mržnja bez granica.
Mogli bismo opisivati satima dominantni političko-medijski narativ u Srbiji, njegov glavni tok i zakutke, ali stvar je zapravo svedena i banalna. Bezbroj je napisa u kojem se tvrdi da je Vučić veliki lider koji je od Srbije napravio političkog i ekonomskog tigra. Zbog toga su ljubomorni susedni narodi. Ispada da ni Albanci na Kosovu, ni Bošnjaci u Bosni i Hercegovini, ni Hrvati, pa čak ni Crnogorci ne rade ništa drugo nego što mrze Srbiju i podmeću joj klipove u točkove. Oni i drugi „tradicionalni srpski neprijatelji“ (sa zapada) žele da sruše Vučića, kako bi porobili srpski narod, a u konačnici ga čak i „istrebili“. Svi Vučićevi politički protivnici, predvođeni studentima i srednjoškolcima, rade po direktivi spolja, pa se nazivaju „ustašama“, „balijama“, „kurtijevcima“, „izdajnicima“ i „špijunima“, i tako dalje, i tako dalje.
Deluje blesavo, ali očigledno da stvar radi kod određenog dela građana Srbije. U tom pogledu je smrt ratnog zločinca vlastima došla kao kec na jedanaest, jer se savršeno može iskoristiti u predizborne svrhe. Pogledajmo samo par naslovnica tabloida, koji su, kako rekosmo, zvanična državna i medijska politika režima: „Proradila mašinerija zla: Udruženi udar zbog Mladića (Večiti srbomrsci iz Zagreba, Sarajeva, Podgorice i Prištine pokrenuli medijski rat protiv Srbije zbog veličanstvene sahrane srpskog heroja, generala Ratka Mladića)“; „Zašto se blokaderi raduju smrti generala Ratka Mladića“; „Sramota! Predstavnici blokadersko-studentske liste odbili čak i da ispoštuju minut ćutanja Ratku Mladiću“…
Koji se politički efekat želeo postići osim da se državnim počastima tokom sahrane Ratka Mladića potvrdi patriotizam režima i izdajstvo drugih? (Interesantno je, u tom pogledu, da su mediji bliski vlasti višestruko uvećali broj prisutnih na sahrani, kao što to inače rade na naprednjačkim mitinzima: dok su kompetentne organizacije saopštile na osnovu preciznog brojanja da je bilo 16.000 prisutnih, oni su tvrdili da je 150.000 ljudi ispratilo Mladića na onaj svet.) Jedva se, recimo, čekalo da se neko usprotivi glorifikaciji ratnog zločinca i genocida, pa da se dovede u vezu sa „blokaderima“, odnosno studentskom listom, koja ima, prema istraživanju javnog mnjenja, dobre šanse da pobedi Vučićev režim. Na društvenim mrežama je tek vladalo i još vlada potpuno bezumlje. Oni koji su se usprotivili promladićevskom „ludilu“ dobili su bezbroj pretnji smrću i retorički su proterivani iz zemlje. Takođe su, očigledno planski, povezivani sa studentima.
Predstavnici studentske liste odbili su da se izjasne o Mladiću, očigledno nastojeći da izbegnu temu koja bi mogla biti iskorišćena protiv njih u predizbornoj kampanji.
Teška priča
Tu dolazimo do teške priče o tome kako je Srbija došla do toga da se predstavnici liste koja se nominalno zalaže za evropske vrednosti i vladavinu prava ne smeju javno odrediti prema nepobitnim i sudski detaljno dokazanim činjenicama o tome šta je zapravo „heroj“ Mladić radio tokom rata u Bosni i Hercegovini. A sudski je potvrđeno da je kriv za genocid u Srebrenici, progone, istrebljivanje, ubistva, deportacije, terorisanje civilnog stanovništva, protivpravne napade ne civile, uključujući i snajpersko delovanje. Iza njegovog herojstva ostale se desetine hiljada mrtvih i neuporedivo više unesrećenih. Pritom je vodio vojsku koja je bila neuporedivo nadmoćnija od protivnika.
Za to nisu krivi samo naprednjaci, mada se ne može smetnuti s uma da su oni prilično uticali na javno mnjenje i kada su kao radikali bili snažna ultranacionalistička opozicija. Krive su i postpetooktobarske vlasti i mediji koji su – čast izuzecima – odbijali da raskrste sa Miloševićevom ratnom politikom i da izađu iz polja autoviktimizacije. Određenu krivicu snose i oni koji su se borili za suočavanje sa prošlošću, a nisu bili dorasli istorijskom zadatku, a neki su od njih napravili katastrofalnu grešku i podržavali režim Aleksandra Vučića.
Prilikom isporučenja Mladića vlast nije saopštila građanima da on odlazi u Hag jer postoji opravdana sumnja da je počinio strašne stvari u susednoj državi, već pre svega da je on smetnja prosperitetu Srbije. Nije se ni tada, ni ranije, iskoristila prilika da se javnosti saopšte elementarne činjenice o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Ipak, to su već odavno opšta mesta, koja itekako imaju veze sa onim što Srbija danas živi, ali i Bosna i Hercegovina kao njen politički i medijski talac.
Budimo ipak pošteni, pa recimo da je dvehiljaditih u medijima vladalo poricanje, a sada je Srbija došla u fazu da veliki broj njenih građana nema problem da prizna šta se desilo, recimo, u Srebrenici, ali da je te i druge zločine Mladić sa svojom vojskom izvršio kako bi zaštitio srpski narod i „sprečio novi Jasenovac“.
Republika Srpska kao nacionalistički zabran
Mediji u Republici Srpskoj deluju kao deo jedinstvenog „srpskog medijskog prostora“, a mogla bi se napraviti brojna istraživanja o tome na koje sve načine vlast u Srbiji utiče na entitetsko javno mnjenje, ali i obrnuto. Narativ o Srbima kao žrtvama i Mladiću kao heroju-spasiocu još više je cementiran u Republici Srpskoj nego u Srbiji, pa nije nimalo čudno što je veliki broj, i pozicionih i opozicionih, političara iz ovog entiteta došlo da se pokloni Mladićevim moštima i pozira pred ujedinjenim kamerama „srpskog sveta“.
Nije čudno ni to što su javni medijski servis Republike Srpske (RTRS), kao i neke druge entitetske televizije učestvovale u prekograničnom „hajpovanju“, prenosile sahranu i imale specijalne programe o smrti i sahrani doživotnog osuđenika.
Dobra je vest da su dva najveća operatera u Bosni i Hercegovini (BH Telecom i Telemach) odlučile da prekinu program ovih televizija. BH Telecom se pozvao na važeće zakone Bosne i Hercegovine, recimo Krivični zakon BiH koji javno odobravanje, poricanje, grubo umanjivanje ili opravdavanje genocida, zločina protiv čovečnosti ili ratnih zločina smatra krivičnim delom. Osim toga, BH Telecom je saopštio da „takav sadržaj može izravno ili posredno predstavljati veličanje osuđenih ratnih zločinaca te narušiti javni interes i osjećanja žrtava“. Nadati se da će reagovati i Regulatorna agencija za komunikacije BiH (RAK) i izreći mere ovim televizijskim stanicama.
U Srbiji bi za ovu medijsku sramotu takođe po zakonu morao reagovati regulator, odnosno Republičko telo za elektronske medije (REM), ali rad ove agencije je dugo već, na radost vlasti – blokiran. Ipak, to je tema za neki drugi tekst.
Izvor: Mediacentar Sarajevo
