EN
[box align=’box-left’ id=’136′]
Godišnje u Srbiji stotinjak mladih ljudi stekne uslove, profesionalno zvanje i godine za napuštanje domova za decu bez roditeljskog staranja i samostalan život. Reč je o mladim ljudima koji ili nemaju roditelje ili imaju roditelje koji iz objektivnih ili subjektivnih razloga ne mogu da obavljaju svoju roditeljsku dužnost. Osnovni uslov je da imaju više od 18, a manje od 26 godina i da su bili štićenici ustanova socijalne zaštite.
NEDOVOLJNA PODRŠKA: Po prestanku prava na smeštaj u domovima ovi mladi ljudi se suočavaju sa ozbiljnim problemima i nemogućnošću uspostavljanja samostalnog života.
Podršku u osamostaljivanju im, iako nezvanično, najčešće pružaju vaspitači, socijalni radnici, pedagozi, psiholozi ili drugi stručni radnici koji su tokom boravka mlade osobe u ustanovi socijalne zaštite sa njom imali dobar kontakt. Nerazvijena mreža podrške, uz izražene predrasude, nepoverenje i neprihvatanje ovih mladih ljudi od strane lokalnih zajednica u kojima pokušavaju da se socijalno uključe predstavljaju za većinu gotovo nepremostiv problem.
Pokazatelji brojnih istraživanja i sagledavanja praktičnih iskustava, ukazuju na potrebu izgradnje sistema postinstitucionalne podrške mladim korisnicima sistema socijalne zaštite.
Stručni radnici koji rade sa decom i mladima u ustanovama za smeštaj saglasni su da je neophodno pomoći mladima koji napuštaju ustanove da nađu adekvatne odgovore na pitanje: „Šta ću i gde ću kad budem morao da napustim dom?“. U skladu sa tim saznanjima, Republički zavod za socijalnu zaštitu, 2008. godine započeo je, a tokom 2009, 2010. i 2011 godine nastavio rad na uspostavljanju i razvijanju socijalne usluge „Stanovanje uz podršku za mlade koji se osamostaljuju“.
[box align=’box-right’ id=’137′]
Ova usluga realizuje se u 23 grada/opštine, u 18 sredina se već pruža ova usluga, a još pet ima kapacitet, odnosno korisnike i stanove, za ovaj program. Mladima koji napuštaju sistem socijalne zaštite nudi se smeštaj u stanovima na šest do 12 meseci i pomoć da se osposobe za samostalan život. To osamostaljivanje, uz razvoj životnih veština, sticanje samopouzdanja i uspostavljanje socijalnih veza u zajednici, poseban cilj ima u obezbeđivanju zaposlenja i postizanju ekonomske samostalnosti.
Prateći efekte ove socijalne usluge na mlade, Republički zavod za socijalnu zaštitu je u februaru 2010. godine sproveo istraživanje sa 48 mladih osoba koje su koristile uslugu Stanovanja uz podršku. Rezultati ukazuju da je u okviru ove usluge najizraženiji problem obezbeđivanja ekonomske samostalnosti, odnosno nalaženja i zadržavanja zaposlenja. Istraživači su, kao jednu od preporuka, naveli da je neophodno obezbediti saradnju svih socijalnih aktera na nivou lokalne zajednice kako bi se unapredile mogućnosti zaposlenja ove grupe mladih.
Na pronalaženje zaposlenja, po navodima mladih koji napuštaju sistem socijalne zaštite, kao i po mišljenju njihovih vaspitača i stručnih radnika koji sa njima rade, presudan uticaj ima senzibilizacija lokalne zajednice, pre svega potencijalnih poslodavaca. Naime, neretko su predrasude o mladima koji su odrasli bez roditeljskog staranja, odnosno u domovima za decu, osnovni uzrok negativnog odgovora na molbu za prijem u radni odnos.
[box align=’box-left’ id=’138′]
Želeći da doprinese poboljšanju položaja mladih koji se osamostaljuju Republički zavod za socijalnu zaštitu u saradnji sa NUNS-om izradio kvantitativnu i kvalitativnu analizu:“Medijska podrška zapošljavanju mladih bez roditeljskog staranja“. Predmet analize bilo je izveštavanje pisanih i elektronskih medija u Čačku, Užicu, Kragujevcu, Kruševcu, Knjaževcu, Priboju i Sremskoj Mitrovici o navedenoj temi, a koji se odnosio na period oktobar – decembar 2010. godine.
KAKO POZITIVNO ISKORISTITI MOĆ MEDIJA: Opšti cilj je popularisanje, promocija i razmena informacija o zapošljavanju i mogućnostima zapošljavanja mladih koji napuštaju sistem socijalne zaštite, ustanove za smeštaj, tzv. domove za decu bez roditeljskog staranja, nastavljaju život samostalno, bez objektivnih mogućnosti za podršku porodice.
Posebni ciljevi su senzibilisanje javnosti za potrebe i mogućnosti zapošljavanja mladih koji napuštaju sistem socijalne zaštite, a nemaju podršku porodice u nastavku samostalnog života; jačanje profesionalnih kapaciteta i motivacije predstavnika medija za efikasno i kontinuirano informisanje javnosti u lokalnim zajednicama o obimu, uzrocima i posledicama nezaposlenosti mladih koji napuštaju sistem socijalne zaštite i rad na smanjivanju i ublažavanju postojećih predrasuda o ovoj grupi mladih.
Dugoročni cilj projekta je stvaranje klime u lokalnim sredinama i Srbiji uopšte, u kojoj percepcija mladih koji napuštaju sistem socijalne zaštite i osamostaljuju se nije zasnovana na predrasudama. i otvaranje mogućnosti za njihovo dalje stručno usavršavanje i zapošljavanje, a kratkoročni cilj projekta je da se posredstvom obučenih novinara i medija u kojima su oni zaposleni, javnosti u Srbiji predstavi realna priča o potencijalima mladih, problemima sa kojima se suočavaju po prestanku prava na smeštaj u ustanovama socijalne zaštite i teškoćama u pronalaženju zaposlenja i organizovanja samostalnog života. Projekat je namenjen novinarima i medijskim kućama u kojima su zaposleni, predstavnicima lokalnih zajednica u kojima se razvija usluga stanovanja uz podršku za mlade koji se osamostaljuju, mladima koji napuštaju sistem socijalne zaštite, koji se osamostaljuju, poslodavcima koji zapošljavaju ili mogu da zaposle mlade koji napuštaju sistem socijalne zaštite kao i najširoj javnosti.
[box align=’box-right’ id=’139′]
KORISNICI USLUGE STANOVANJE UZ PODRŠKU: U ovoj analizi, između ostalog, praćeno je kako se program „Stanovanje uz podršku“ sprovodi u sledećim gradovima: Kragujevac, Kruševac, Čačak, Užice, Priboj, Knjaževac i Sremska Mitrovica.
U Dečijem domu “Mladost” u Kragujevcu, smešteno je 15-oro dece i mladih bez roditeljskog staranja, uzrasta od 12-21. godine. Iz doma je 2009/10. izašlo desetoro mladih sa navršenih 18 godina. Četvoro se zaposlilo uz posredovanje Nacionalne službe za zapošljavanje, jedan štićenik se vratio u biološku porodicu, a ostali su trenutno u traženju posla. Program “Stanovanje uz podršku” se realizuje od decembra 2007. godine u stanu u kome mogu da borave četiri korisnika. Prvi stanari su bili korisnici iz projekta “Kuća na pola puta”. Kroz ovaj vid zaštite prošlo ih je pet i ova usluga je postala deo Odluke o proširenim pravima.
Projekat “Stanovanje uz podršku” u Čačku se realizuje 1,5 godina. Do sada su dva mladića bili korisnici usluge. Jedan mladić se zaposlio, dok je drugi u potrazi za poslom. Kako je najavljeno u Centru za socijalni rad u Čačku, trebalo bi da još dvoje korisnika
Od 2007. godine do danas, u stanu od 78 kvadrata u Priboju boravila su tri korisnika programa. Jedan bivši korisnik je trenutno student Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Za njega je obezbeđena stipendija, a u saradnji sa Tržištem rada, biće mu obezbeđen i posao. Trenutno su u stanu dva rođena brata koji pohađaju srednju stručnu školu. To su đaci-pešaci iz sela Zabrđe. Oni su smešteni u stan, jer u domovima nema dece, budući da je u Priboju vrlo razvijeno hraniteljstvo, te su deca iz doma smeštena u hraniteljske porodice.
Grad Užice je tokom 2010. godine uspostavilo uslugu osamostaljivanja dece bez roditeljskog staranja, posebno one koja napuštaju Dom za decu i mlade “Petar Radovanović”. Trenutno usluge ove ustanove koristi 30-oro dece, uzrasta od 16 do 18 godina. Uslugu “Stanovanje uz podršku za mlade koji se osamostaljuju” trenutno koriste dva korisnika, iako u stanu mogu da boravi njih četvoro.
Kada je reč o zapošljavanju, osim angažovanja jednog korisnika na programu javnih radova, nije bilo pozitivnih rezultata. Razlozi su objektivne prirode – visoka opšta nezaposlenost i subjektivne prirode – nespremnost, pa čak i otpor korisnika prema radu.
Prema podacima Centra za socijalni rad u Sremskoj Mitrovici u ovom gradu zaključno sa 31.12. 2010. broj korisnika u domovima je 3, hraniteljskim porodicama 77, dok je u radničkim porodicama smešteno 24 dece bez roditeljskog staranja. Centar za socijalni rad „Sava“ Sremska Mitrovica uslugu „Stanovanje uz podršku za mlade koji se osamostaljuju“ pruža od decembra 2007. godine i od tada je uslugu koristilo ukupno 9-oro mladih. Od tog broja četvoro je uspelo da se zaposli na određeno vreme. Niko od korisnika do sada nije uspeo da zasnuje stalni radni odnos.
U Knjaževcu je kroz program “Stanovanje uz podršku”, od 2009. godine do sada je prošlo 6-oro mladih. Tri korisnika su dobila posao uz podršku Centra za socijalni rad, a trebalo bi da se još jedan korisnik uskoro zaposli. Trenutno se u dvosobnom stanu nalaze tri korisnika, dva brata i sestra, koja se školuje. U CZS Knjaževac ističu da je vrlo važna saradnja sa medijima, jer kako navode: “bez medija, njihov posao se ne vidi”.
[box align=’box-left’ id=’140′]
U Kruševcu je u 2010. godini je u domovima je na smeštaju bilo 36-toro dece i mladih bez porodičnog staranja. U Kruševcu do sada nije organizovana usluga „Stanovanje uz podršku“, ali je Strategijom socijalne zaštite grada Kruševca ova usluga u prioritetu za 2011. godinu. U stanu koji je namenjen za tu svrhu, predviđeno je da budu smeštena tri mladića iz Doma “Jefimija”. Od 2006. do 2010. godine prestalo je pravo na smeštaj za 17 mladih (od toga 11 mladića i 6 devojaka). To su bili mladi smeštenu u domove i hraniteljske porodice (nesrodničke i srodničke), svi oni kojima je potrebna pomoć u procesu osamostaljivanja. Od ukupno 17 mladih kojima je prestao smeštaj, petoro se potpuno osamostalilo, petoro se delimično osamostalilo (oslanjaju se na povremenu pomoć), troje je ostalo u sistemu socijalne zaštite, dok za četvoro njih, Centar za socijalni rad nema podatke, budući da se nisu nadalje obraćali centru za pomoć .
SPORADIČNO IZVEŠTAVANJE: Kvantitativnom i kvalitativnom analizom novinskih članaka u štampanim medijima, kao i priloga u elektronskim glasilima, u poslednja tri meseca 2010. godine, o navedenoj temi došlo se do sledećih podataka:
Medijska slika praćenosti navedene teme je, najjednostavnije rečeno, – “šarenolika”. U pisanim i elektronskim lokalnim medijima koja su bila predmet analize, primećeno je da se o ovoj temi izveštavalo, ali da je to bilo sporadično, ad hoc, povremeno i nedovoljno kao i da je izostalo kontinuirano bavljenje ovim pitanjima u vidu istraživačkog novinarstva. Medijska podrška zapošljavanju mladih bez roditeljskog staranja, ipak, postoji i evidentna je, ali nije dovoljna.
U pojedinim sredinama primećeni su pozitivni primeri, dok se u drugim susrećemo sa potpunim zanemarivanjem ove teme.
Uočeno je da su inicijatori ovih tema – TV i radio priloga, kao i novinskih napisa, gotovo podjednako mediji, centri za socijalni rad i NVO.
Glavni razlozi medija, za nedovoljno praćenje ove oblasti i socijalnih tema uopšte, odnose se na neadekvatnu koordinaciju sa nadležnim institucijama, (nemogućnost dobijanja validnih informacija u traženom vremenskom roku), “hronični” nedostatak vremena i sredstava za ozbiljnije istraživačko novinarstvo o problemima mladih bez roditeljskog staranja, a navedeni su i “komercijalni” razlozi – preciznije, ustupanje prostora marketinškim programima i sadržajima koji su iz ugla vlasnika medija “isplativije” i koje donose novac.
Izveštaji se odnose pretežno na donacije domovima, proslave državnih i drugih praznika, razne akcije dece iz domova, useljenje u stanove iz programa “Stanovanje uz podršku”, zapošljavanje mladih… Takođe, zabeležene su priče i reportaže sa decom u hraniteljskim porodicama, hraniteljima, savetnicima, socijalnim radnicima i dr. stručnim osobama.
Tekstovi i prilozi su bili kritički orijentisani prema ovom problemu i nastojali su da animiraju javnost i nadležne organe na neophodnost adekvatne konstantne podrške i pomoći ovoj socijalnoj grupi. Takođe, mediji su ukazivali i na probleme drugih ugroženih grupa – starih, bolesnih, nezaposlenih, osoba sa posebnim potrebama i sl.
Iz objavljenih tekstova i priloga može se zaključiti da su najčešći problemi za osamostaljivanje ove populacije – ekonomske prirode, konkretno, nemogućnost pronalaženja posla. Stoga je neophodno raditi na razbijanju predrasuda koje vladaju o toj deci. Uloga medija u konkretnim slučajevima možda je i najbitnija, budući da bi konstantno bavljenje ovom i sličnom problematikom, animiralo poslodavce da upošljavaju i i mlade koji napuštaju sistem socijalne zaštite, što bi u znatnoj meri pomoglo njihovu socijalizaciju u društvo.
Nažalost, ove i slične teme se ne nalaze na prvim stranicama pisanih medija niti u prvim minutama radio i TV emisija, već su to neke unutrašnje strane i termini koji nisu “prime time” u elektronskim medijima.
Podrška lokalnim medijima u razvoju i unapređenju istraživačkog novinarstva, bila bi neophodna u narednom periodu. Proaktivna uloga novinara u predstavljanju uzroka i posledica socijalnih rizika različitih ranjivih grupa (u ovom slučaju mladih bez roditeljskog staranja koji se osamostaljuju) u velikoj meri bi mogla da pomogne njihovoj socijalnoj integraciji.
Konstantno informisanje opšte i stručne javnosti, ukazivanje na potrebe ovih mladih osoba i na mogućnosti lokalnih zajednica da na te potrebe pruži adekvatan odgovor, u značajnoj meri može da doprinese povećanju socijalne uključenosti mladih koji napuštaju sistem socijalne zaštite i bržem postizanju njihove zaposlenosti, a time i ekonomske samostalnosti.
Stalnim, potpunim i adekvatnim informisanjem javnosti o potrebama i problemima mladih koji napuštaju sistem socijalne zaštite i uz afirmativno predstavljanje primera dobre prakse, može značajno da se doprinese savladavanju predrasuda ipospešivanju zaposlenosti ove grupe mladih u Srbiji.
IDEJE I PREDLOZI: Radi što boljeg prepoznavanja problema i zajedničkih konstantnih aktivnosti koji bi pomogli upošljavanje mladih bez roditeljskog staranja i njihovu integraciju i socijalizaciju u društvo, Republički zavod za socijalnu zaštitu i Nezavisno udruženje novinara Srbije upriličili su dve radionice: u Čačku i Beogradu, na kojima su učestvovali predstavnici centara socijalne zaštite i medija. Bila je to prilika da se razmene ideje, ciljevi, želje, planovi, i sagledaju realne mogućnosti njihove implementacije u praksi. ’
Konstatovano je da pružaoci usluge sami ne mogu da učine gotovo ništa na planu poboljšanja kvaliteta pružanja usluge te da bi trebalo da budu pokretač sastavljanja Protokola o saradnji čiji bi nosilac, odnosno prvi među jednakima trebalo da bude lokalna samouprava, kroz opštinski koordinacioni odbor za socijalnu politiku, kroz funkciju načelnika za upravu i društvene delatnosti ili kroz funkciju načelnika, kroz budžet i sl. Kao član ovog Protokola o saradnji, bez obzira ko je pružalac usluge, trebalo bi da bude Centar za socijalni rad, odnosno savetnik za ovu uslugu iz Centra. Takođe, neophodno bi bilo da u sve bude uključena i Nacionalna služba za zapošljavanje, kao i nevladine organizacije, privatni preduzetnici i dr. Jednom rečju, Protokol o saradnji bi imao za cilj da umreži sve sisteme u jednoj lokalnoj samoupravi, jer samo u korelaciji i saradnji svih sistema, ovim mladim ljudima može da se pomogne jer je socijalna zaštita na margini društvenih zbivanja.
Pružalac usluge treba da pruži pomoć u donošenju pravne regulative na lokalnom nivou – jer ako nema pravno utemeljenje, ona gotovo da i ne postoji; samim tim neće biti ni budžetski predstavljena i neće se pružati u kontinuitetu, nego će to biti usluga koja se pruža ad hoc. Nužna je i edukacija pružaoca usluge, savetnika, kao stalno sticanje nekih novih veština.
Ukazano je i na neophodnost participacije mladih kroz aktivno traženje posla, uključivanjem u programe obuke preko Nacionalne službe za zapošljavanje, uključivanja u izradu projekata za pokretanje samostalnog biznisa, pohađanje raznih kurseva poput radionica za nenasilnu komunikaciju i sl. Jedan od predloga je i to da bi lokalna samouprava trebalo da donese Akt o sistematizaciji koji će da predvidi poziciju za referenta koji će biti zadužen isključivo za rešavanje ovih problema. Istovremeno, lokalna samouprava bi mogla napraviti budžetsku liniju koja će biti isključivo namenjena ovoj usluzi, kao što je to već učinio grad Užice. Čula se i zanimljiva ideja o davanju subvencija poslodavcima prilikom zapošljavanja mladih bez roditeljskog staranja, u vidu olakšica prilikom plaćanja poreza, osiguranja taksi i slično, na lokalnom nivou, koje bi stimulativno delovale na povećano upošljavanje te dece. Konkretno, u ovom primeru, lokalna samouprava može da pomogne tako što će obezbediti subvencije za plaćanje njihovih komunalnih usluga, prevoza, stipendija, njihovih kulturnih i sportskih aktivnosti, umetničkih afiniteta. U sredinama u kojima nema takvih stvari mogli bi biti potpisani protokoli sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, Udruženjima preduzetnika, Privrednom komorom, Omladinskim zadrugama koji će se odnositi na zapošljavanje ove populacije. Takođe, jedna od ideja je da na Sajmovima zapošljavanja da otvori jedan štand za ove osobe i da na tom štandu zajedno sa Centrom za socijalni rad predstave ponudu koju oni imaju, odnosno da predstave kvalifikovanu radnu snagu, kako bi se poslodavci upoznali i eventualno, shodno svojim potrebama i zaposlili te mlade osobe.
Nužna je i stalna razmena iskustava na nacionalnom nivou u okviru stalne konferencije gradova i opština, zatim Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, Pokrajinskog zavoda. Takođe, ne bi bilo loše da i lokalna samouprava organizuje konferencije za štampu kako bi prezentirala svoje stavove i na neki način podsticala novinare da se bave ovom temom.
Učesnici radionica u Čačku i Beogradu su se složili u oceni da je neophodno, kada je reč o ovoj temi, pomoći novinarima. Recimo, mogao bi se organizovati okrugli sto sa predstavnicima medija, na kome bi bio predstavljen neki akcioni plan kako pomoći osobama koje koriste ovu uslugu i pomoći im da se zaposle. Mediji bi mogli pomoći afirmativnim tekstovima, koji bi bili na vidnim mestima, a ne u zapeću, pošto najčešće su na naslovnim stranama neke loše vesti, senzacionalne.
Pružalac usluge bi trebalo da napravi plan saradnje sa medijima, da ih redovno animira, da se redovno, dinamično izveštava o usluzi i dokle se stiglo sa njom. Neophodna je i direktna komunikacija sa medijima koji žele da izveštavaju o ovoj temi. Jako je bitno da mediji vode računa o terminu izveštavanja , recimo da se ne puštaju ove informacije pre podne kada su poslodavci na poslu, nego u terminu kada to mogu da vide. Jačanje kapaciteta medija, pre svega od strane lokalne samouprave, koja će namenski opredeliti sredstva za ovu svrhu. Da se uradi projekat u partnerstvu medija i centra, da se animira istraživačko novinarstvo kao i da poslodavci koji žele da se ovako reklamiraju ne plaćaju reklamu.
Na radionici u Beogradu je ocenjeno da je interesovanje medija za ovu uslugu postoji, s tim što je nužan kontinuiran rad koji ne zavisi samo od medija, već i od davalaca usluga. Ideja je da u svakom Centru za socijalni rad budu određena lica i savetnici koji će biti zaduženi za rad sa medijima. Planirane su i radionice sa željom da se uspostavi kontinuitet u praćenju problema vezanih za socijalnu zaštitu, jer je nužno raditi i na edukaciji – specijalizaciji novinara za ovu delikatnu temu.
Ocenjeno je da je odnos prepoznavanja i odnos uvažavanja između sistema socijalne zaštite i medija je neophodan. Ono što nedostaje je promocija onoga što pružaoci usluga rade, a što bi animiralo medije da se time bave.
GDE JE ETIČKA GRANICA: Postavljeno je i pitanje: Gde je etička granica prilikom izveštavanja o ovim temama i da li novinari uvek znaju i umeju da je odrede. Delimično je izražena sumnja u to, budući da senzacionalističkim napisima, često se može desiti da više odmognu nego da pomognu. Stoga je ukazano je da je bitno obratiti punu pažnju na tu opasnost, i biti vrlo obziran prema tim mladim ljudima, a ne povoditi se za “bombastičnim” naslovima koji “prodaju novine”!
Zaključak obeju radionica je da opsežnim informisanjem opšte i stručne javnosti, ukazivanjem na potrebe ovih mladih osoba i na mogućnosti lokalnih zajednica da na te potrebe pruži adekvatan odgovor može značajno da se doprinese povećanju socijalne uključenosti mladih koji napuštaju sistem socijalne zaštite i bržem postizanju njihove zaposlenosti, a time i ekonomske samostalnosti.
Dugoročno posmatrano, razvoj modela stalnog, potpunog i adekvatnog informisanja javnosti o potrebama i problemima mladih koji napuštaju sistem socijalne zaštite i uz afirmativno predstavljanje primera dobre prakse, može značajno da se doprinese savladavanju predrasuda i pospešivanju zaposlenosti ove grupe mladih u Srbiji. Taj model može da preraste u svojevrsno sistemsko rešenje na planu medijske podrške zapošljavanju i većoj socijalnoj uključenosti mladih bez roditeljskog staranja.
Predstavnici centara za socijalni rad izneli su stav da ih pokreće uverenje da mediji imaju lepu ulogu u celoj priči, jer stižu do mesta do kojih drugi ne dolaze i da informišući utiču i oblikuju percepcije, promovišu dobre prakse, i da mogu da motivišu javnost da se pridruži podršci i dopiru do onih do kojih zvanični dopisi i apeli teže dopiru.
IZJAVE UČESNIKA RADIONICA U ČAČKU I BEOGRADU
Dejan Miladinović, direktor i vlasnik nedeljnika Grad iz Kruševca i predsednik Nezavisnog udruženja lokalnih medija Srbije iz Kragujevca
Kako mediji mogu da pomognu pri zapošljavanju ovih mladih osoba?
Mediji najlakše mogu pomoći tako što će obaveštavati javnost o tome šta se događa, na koje se probleme nailazi u toj oblasti. Mogu pomoći na razne načine – putem pisanih tekstova, reklamiranja ljudi dobre volje koji mogu i žele da zaposle takva lica. Uglavnom se sve svodi na obaveštavanje o nekim konkretnim problemima. Bilo bi dobro da ljudi koji se bave tom problematikom redovno obaveštavaju medije, novinare i urednike o svemu. Trebalo bi da postoji saradnja između lokalne samouprave, ljudi iz socijalne zaštite koji se bave tim poslom i samih novinara, da nalaze zajedničke teme, da prave zajedničke projekte, nalaze donatore koji će da pomognu tim ljudima. Jer nije dovoljno pronaći im posao, već treba im pomoći da taj posao zadrže i da se vodi briga o tim ljudima koji su imali specifično detinjstvo i specifičan način odrastanja, da se uklope u svakodnevni život.
Ljubica Čpajak, diplomirani socijalni radnik Centra za socijalni rad Čačak
Kakva su vaša iskustva?
Generalni problem sa svim mladima koji koriste ovu uslugu je pronalaženje trajnog zaposlenja, koji je krajnji cilj usluge da bi se osamostalili. Naša iskustva sa ova dva prva polaznika su relativno dobra. Jedan od momaka je promenio dosta poslova, ali je uspeo da nađe stalan posao. Nacionalna služba za zapošljavanje je bila partner u tom projektu i učestvovala je tako što je radila edukacije na temu aktivno traženje posla i pravilno pisanje CV-ja. Dok su koristili uslugu, ovi momci su prošli kurseve za računare i vozačku obuku.
Snežana Stošković, direktorka Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu
Kada ste počeli pružanje usluge i kakva su vaša iskustva?
Mi smo tek počeli sa pružanjem usluge u faktičkom smislu, uvođenjem tih mladih ljudi, mada je usluga što se grada tiče odlukom predviđena pre nekoliko godina. Uspeli smo da obezbedimo dva stana u koja smo uselili petoro mladih ljudi, tri devojke i dva mladića, i oni će sa našim savetnicima početi svoje prve korake ka osamostaljivanju. Tim mladim osobama pomogli smo pri preseljenju i u pripremi svega što će ih očekivati sada u potpuno novim uslovima u odnosu na one u kojima su živeli.
Koliko je lokalna samouprava pomogla?
Mnogo. Opredeljeni su stanovi, sredstva za opremanje tih stanova. Gradski centar je obavio sve poslove vezane za njihovo opremanje i uređenje. Odlukom grada obezbeđena su budžetska sredstva za finansiranje života ovih mladih ljudi u naredne dve godine i to 50% od prosečnog dohotka ostvarenog u prethodnom mesecu u gradu Beogradu. Opredeljeni su i plaćeni savetnici za podršku ovim mladim ljudima.
Kolika je uloga medija u pružanju podrške pri zapošljavanju ovih mladih ljudi?
Mediji su jedan od ključnih faktora povezivanja potreba i onih koji mogu u ovom slučaju da pruže mogućnost da si ti mladi ljudi zaposle. Ako Centar za socijalni rad u saradnji sa medijima saopšti šta su potrebe ovih mladih ljudi, onda zaista imamo šansu. Mi imamo pozitivan primer – devojka je izrazila želju da volontira kod nekoga ko se bavi konjima, ljudi sa Hipodroma su se javili i omogućili su da ona dođe, volontira i u nekom periodu radi ono što voli. Čuli smo da je bilo i razmišljanja nekih štamparija da je zaposle, pošto je devojka završila grafičku školu, pa možda se u narednom periodu i zaposli. Svakako, zahvaljujući medijima možemo da napravimo sponu koja je neophodna jer mediji su u ovom slučaju kopča koja može da bude jako važna.
Snežana Stanisavljević, direktorka Centra za socijalni rad Sava, Sremska Mitrovica
Kada ste počeli pružanje usluge i kakva su vaša iskustva?
Mi smo prvi Centar za socijalni rad u Srbiji koji je uselio mlade u Kuću na pola puta, uselili smo troje mladih decembra 2007. god.
Koliko je lokalna samouprava pomogla?
Naša lokalna samouprava prepoznaje potrebu mladih, prepoznaje potrebu Centra u podršci i kroz lokalnu, odnosno gradsku odluku socijalne zaštite definisala je sve i finansijski nas podržava. Podržava nas kroz finansijsku stavku režimskih troškova stana, održavanja stana, jednokratnih novčanih pomoći potrebnih za mlade i jednu trećinu dohotka za savetnika za osamostaljivanje.
Kolika je uloga medija u pružanju podrške pri zapošljavanju ovih mladih ljudi?
Uloga medija je ogromna jer mediji kroz primere dobre prakse mogu ovim mladima da pomognu u zapošljavanju, a zapošljavanje je jedini put do osamostaljivanja i samostalnog života. Imali smo primere dobre prakse, naročito pri otvaranju stana kada su mediji kvalitetno propratili sve to i javna preduzeća su se odazvala, tako da smo u startu imali zapošljavanje dvoje mladih i to u javnim preduzećima na lokalu. Jedna devojka se zaposlila u vodovodu, a momak se zaposlio u komunalnom preduzeću. Mi iz sistema socijalne zaštite na neki način i razumemo medije kada pojedine stvari prikažu u negativnom kontekstu, jer smo svesni u kakvom se ekonomskom položaju nalaze novinari i da često to rade iz finansijskih razloga, odnosno zbog prodaje i tiraža.
Maja Paunović, diplomirani pedagog, savetnik za osamostaljivanje Knjaževac
Od kada pružate uslugu?
Kuća na pola puta u Knjaževcu postoji od 2008. god. U njoj su do sada boravila trojica mladića, a trenutno se u smeštaju nalaze dve sestre i brat. Trenutni korisnici su finansijski stabilni jer je jedna devojka pronašla posao i čula sam da su već pronašli stan, a i dečko konstantno radi neke poslove. Republički zavod im je finansirao i obuke informatike i engleskog jezika.
Koliko je lokalna samouprava pomogla? Da li postoje neke subvencije?
Opština je donirala novac u vidu jednokratne pomoći, a plaća i troškove Infostana. Nije predviđen novac za savetnika Centra, to radim iz zadovoljstva.
Kolika je uloga medija u pružanju podrške pri zapošljavanju ovih mladih ljudi?
Što se tiče Knjaževca, ovaj projekat je medijski dobro propraćen, osim lokalnih televizija prisustvovale su i televizije sa nacionalnom frekvencijom. Imamo puno pozitivnih iskustava jer zahvaljujući medijima predstavljena je ova usluga i pružena je pomoć ovim mladim osobama. Neophodna je saradnja sa medijima i komunikacija između medija i centara za socijalni rad i smatram da je dobra ideja da postoji menadžer za odnose sa javnošću koji će tu komunikaciju i obavljati.
PRIMERI DOBRE PRAKSE
Na radionicama su se čuli i primeri pozitivne prakse. Tako je zahvaljujući lokalnoj televiziji u Knjaževcu, jedna korisnica programa Stanovanje uz podršku, dobila posao. Poslodavac je video TV prilog i njenu izjavu da je po struci dečji obućar, a upravo je tražio takav profil radnika.
U Beogradu je jedna novinarka radeći prilog o devojčici koja voli konje i koja volontira na hipodromu, a koja je po struci štampar, izrazila želju da pomogne, budući da njeni rođaci imaju štampariju.
U Sremskoj Mitrovici je zabeležena i jedna simpatična situacija: jedna bogata porodica javila se Centru za socijalni rad sa molbom da dođu kod njih i da upoznaju jednu devojčicu, jer ju je njihov sin video na TV i pomalo se zaljubio!
Online Dosije publikuje se uz pomoć Beogradskog sajma
