Na tribini su govorili: Gordana Suša, novinar, doskorašnji urednik RTS-a, Veselin Simonović, glavni i odgovorni urednik Blica i Manojlo Vukotić, direktor i glavni urednik kompanije Novosti.
Prema mišljenju Gordane Suše, jasno je da je na pitanje ko kreira uređivačku politiku – novinar ili vlasnik, odgovor – vlasnik. Međutim, ‘inteligentni’ vlasnik rukovodi se principom pravi čovek – na pravom mestu, prepuštajući uređivačku politiku novinarima i urednicama kao profesionalcima. S druge strane, ‘neinteligentni’ vlasnici rade obrnuto – oni veoma često i sami pišu članke kreirajući uređivačku politiku i utičući na nju.
Ukazujući na to da su ekonomski interesi vlasnika i moralni interesi, odnosno novinarski principi – sukobljeni interesi, Gordana Suša je najpre istakla da je u našem tranzitornom društvu deo nezavisnih medija u periodu totalitarnog režima imao značajan uticaj, ali i da ovi mediji danas moraju da komercijalizuju svoje programe, jer „bankrot firma“ ne vredi nikome. Suština je kako naći meru između moralnog i profesionalnog interesa, sa jedne strane, i ekonomskog interesa vlasnika, sa druge, smatra Suša. Na to, između ostalog, odgovor daje i knjiga Alvina Luisa Deja Etika u medijima, koja upravo ukazuje na to da je ono što se danas kod nas dešava u medijima zapadni svet prošao još sredinom prošlog veka. To je u ovim zemljama i dovelo do pitanja da li su mnogi bogati preduzetnici, između ostalih i u medijima, koji koriste svoje ekonomske resurse zaista filantropi ili su ih na to naterali određeni državni ekonomski mehanizmi. U razvijenim demokratijama postoje mehanizmi kako da lični interesi i interesi profita smanje uticaj na uređivačku politiku. Činjenica je da će TV stanica koja namerava da kod nas bude „informativni lider“, ako ne bude gledana – izgubiti donatore, sponzore i marketinške agencije, a vremenom i gledanost, pa samim tim i uticaj na širu javnost, a kada takvog uticaja nema, onda i njena moć opada. U svojoj knjizi, rekla je Suša, Dejl tvrdi da zbog toga nije ni čudo da se iza velikih medija u Americi nalaze velike korporacije, koje u principu ne ulaze u njihovu uređivačku politiku, mada strah od ovakvih upliva postoji uvek. Dejl je svoje tvrdnje, kazala je Suša, potkrepio primerom slučaja kada je CBS (iza koga stoji kompanija Volt Dizni) u jednom prilogu o Institutu Volta Diznija u Orlandu u roku od osam minuta preko 20 puta pomenuo njegovo ime.
Međutim, u razvijenom svetu postoje mnogi oblici samoregulative u vidu medijskih i sličnih saveta, koji reaguju na ovakve pojave. To međutim, još uvek nije slučaj i kod nas. Gordana Suša se ovom prilikom i zapitala, da li je vest o kupovini 218 škoda, koja je danas plasirana u medijima, sama po sebi i dobra marketinška vest, i da li takva vest ima određene veze i sa vlasnicima samih medija.
Odnos između ekonomskih interesa medijske kuće, kako elektronskih, tako i štampanih medija, i novinarske etike, treba da bude odnos kohabitacije – smatra Suša. To znači da, pored uređivačkih timova, koji poštuju etičke principe (takvi timovi postoje i u RTS i u NUNS), i pored mehanizama zaštite novinarske profesije, mora postojati i jasna razvojna politika. Jer, kad takve politike nema, nema ni mogućnosti da se zadovolje potrebe javnosti. Pored tzv. „komercijalnih“ medija, uvek postoji i alternativa – „javni servis“. Takav je, na primer, rekla je Suša, PBS u Americi, koji emituje značajne, ali nekomercijalne sadržaje, a upravo je to ono što treba jednog dana da postane i RTS.
Govoreći o pitanju odnosa vlasnika i novinara, Manojlo Vukotić, direktor i glavni urednik kompanije Novosti, akcenat je stavio na situaciju kada vlasnik medija u Srbiji navija za jednu političku stranku, a odgovorni urednik želi da sprovede nezavisnu uređivačku politiku. „Naravno da ćemo u takvoj situaciji doći u sukob – ali to je moje opredeljenje i zato sam dolazio u sukob sa njima u prošlosti …. ali ja sam taj koji sprovodi novinarsku etiku“ – rekao je Vukotić. Vukotić je kritikovao i deo novinara, koji je, ne boreći se za svoj status i promenu uređivačke politike u prošlosti, počeo da radi za strane medije, kao npr. Slobodna Evropa, Glas Amerike i slične, obezbeđujući na taj način svoju vlastitu egzistenciju, a ne čineći ništa da se situacija poboljša u samim medijima koje su napustili. Vukotić je takođe ukazao na to da vlasnik televizije ili medija ne može biti mesar, opančar ili onaj ko donosi „pare sa Sejšela“, već vlasnik može biti samo onaj koji je upućen u profesiju.
Veselin Simonović, glavni i odgovorni urednik Blica, ukazao je na to da je promena uređivačke koncepcije Blica izazvana, između ostalog, i promenom političke atmosfere. Nesumnjivo je da je Blic bio veoma značajan, sa pozicija nepristrasnih medija u periodu Slobodana Miloševića. Blic je bio jedan od tri najznačajnija medija koji su doveli do pada njegovog režima – ukazao je Simonović. Ali, nakon demokratskih promena, čitaoci su se sve više vraćali Politici i Večernjim novostima, koje su postale ozbiljne izdavačke kuće – odnosno novine. To je i zahtevalo promenu uređivačkog koncepta, koja je prepoznata i u procesu promene vlasničke strukture Blica.
Simonović je takođe ukazao na to da ga novinari često smatraju „sindikalnim predstavnikom“, ali da on to nije, jer je kao glavni i odgovorni urednik – predstavnik poslodavaca. „Ja sam ta spona između uređivačkog koncepta vlasnika i profesionalnih interesa novinara. Ja se ne borim za interese novinara“, ponovio je Simonović. „Glavni urednik nije zaštitnik novinara, već predstavnik poslodavca, a ta uloga treba vlasniku da donese što veći profit“. Simonović je ukazao i na odnos sukoba, ali i saradnje sa menadžerima medijskih kuća. Ima menadžera koji stalno pokušavaju da skrešu budžete redakcija da bi na taj način za sebe obezbedili povoljniju poziciju kod vlasnika, tvrdi Simonović, navodeći da takva situacija postoji u gotovo svim evropskim medijima, kao na primer u Berlinen Cajtungu ili bečkom Kuriru.
Simonović je takođe ukazao na značaj antimonopolskih odredaba evropskih zakona koje se odnose na medije, i koje takođe utiču na to ko može da bude vlasnik medija.
Nakon izlaganja govornika, otvorena je diskusija u kojoj su iznete interesantne konstatacije i postavljana veoma zanimljiva pitanja, kao na primer: Kakav je odnos između objektivnosti i fer novinarstva, ako je vlasnik ili novinar opredeljen za određenu političku opciju; Da li je RTS zloupotrebio privatnost maloletnika prikazivanjem privatnog intimnog filma; Kako se stvaraju novinarske konstrukcije na priči o navodnom pojavljivanju Kventina Tarantina u Beogradu; Da li je Zakon o javnom informisanju preterano restriktivan prema novinarima; Da li se objavljivanjem imena maloletnika krši etički kodeks itd.