“Kako je sistem kolabirao? Verujem da upravo to pitanje najbolje oslikava gde se Srbija danas nalazi kada je reč o bezbednosti novinara i novinarki. Jer ono čemu svedočimo nisu izolovani incidenti. Nije reč o privremenom pogoršanju situacije. Reč je o kolapsu mehanizama koji bi trebalo da spreče napade, zaštite novinare i novinarke, istraže pretnje i obezbede odgovornost„, istakla je Tamara Filipović Stevanović, generalna sekretarka Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) na dvodnevnoj OEBS-ovoj konferenciji “Jačanje novinarstva kao javnog dobra. Prema njenim rečima ono čemu svedočimo nisu izolovani incidenti i nije reč o privremenom pogoršanju situacije.
Prema njenim rečima Srbija je zvanično ponela titulu najnebezbednije države za rad novinara na Balkanu. Prema najnovijem Indeksu bezbednosti novinara za 2025. godinu, zemlja je ostvarila ocenu od svega 2,24 na skali od 1 do 7 (gde jedinica označava najgori scenario u kojem novinari stradaju ili nestaju). Srbija se tako trajno pozicionirala u izrazito negativnom domenu, a zabrinjavajući trendovi nastavljeni su i u tekućoj godini.
On je predstavila podatke koje je NUNS prikupio u okviru regionalne mreže SafeJournalists koji svedoče o geometrijskoj progresiji ugrožavanja bezbednosti. Sa 131 zabeleženog slučaja u 2024. godini, broj incidenata je u 2025. skočio na čak 313 – što uključuje 113 fizičkih napada i 124 pretnje smrću. Da se situacija dodatno radikalizuje, potvrđuje podatak da je samo u prva četiri meseca 2026. godine već registrovano 118 incidenata, među kojima je 38 stvarnih napada.
Prema njenim rečima iza ovih brojki krije se nekoliko obrazaca.
Prvo, nasilje je eskaliralo i postalo više fizičko, direktnije i javnije. Posebno zabrinjavajući trenutak dogodio se na dan lokalnih izbora krajem marta ove godine.
“Tog dana je nivo nasilja nad novinarima i novinarkama bio bez presedana. Ipak, skoro dva meseca kasnije, u šest najtežih slučajeva fizičkih napada na novinare i novinarke – uključujući napade koji se, prema svedočenjima novinara koji su ih preživeli, mogu opisati kao pokušaji ubistva – počinioci i dalje nisu identifikovani”, istakla je generalna sekretarka NUNS-a dodajući da nada ne može zameniti odgovornost.
„Kada napadi ove težine ostanu nerešeni nedeljama i mesecima, poruka koja se šalje novinarima i novinarkama je razarajuća”.
Drugo, policija je sve češće postajala izvor opasnosti za novinare i novinarke, umesto izvor zaštite. Prema njenim rečima više se ne govori o pasivnom izostanku reakcije već o situacijama u kojima policijski službenici prisustvuju napadima i ne intervenišu, ali i o slučajevima u kojima sama policija koristi silu protiv novinara i novinarki koji izveštavaju sa protesta i javnih događaja. Prema podacima tužilaštva, tokom 2024. godine bilo je 64 slučaja vezana za bezbednost novinara i novinarki, a u 34 slučaja policija nije postupila po nalogu tužilaštva. Tokom 2025. godine tužilaštvo je evidentiralo 140 slučajeva, a u 50 njih policija nije postupila u skladu sa instrukcijama tužilaštva. Zato jasno kažemo: policija je postala jedan od ključnih izvora rizika za novinare i novinarke u Srbiji.
Treće, napadi ne počinju na ulici. Oni počinju u govoru. Srbija beleži masovnu ekspanziju kampanja blaćenja, diskreditacije i dehumanizujuće retorike usmerene prema kritičkim novinarima i novinarkama i medijima. Te kampanje nisu ograničene na tabloide ili marginalne aktere već se pojačavaju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i od strane najviših državnih funkcionera.
Četvrto, pravni pritisci ostaju ozbiljno sredstvo za ućutkivanje novinara i novinarki. SLAPP tužbe se i dalje koriste kao oblik zastrašivanja i iscrpljivanja.
Posebno je ukazala na novu opasnost, postojanje špijunskog softvera. Već je potvrđena jedna kompromitacija uređaja i najmanje tri neuspešna pokušaja napada na telefone novinara i novinarki. Krivične prijave su podnete, ali epiloga i dalje nema.
“A nekažnjivost je, zapravo, ključna reč. Prošle godine, uprkos najvećem broju zabeleženih slučajeva od početka sistematskog monitoringa, izrečene su samo tri osuđujuće presude za napade na novinare i novinarke. Istovremeno, mnogi slučajevi ostali su u fazi prikupljanja dokaza, dok je oko 30 krivičnih prijava odbačeno. Kada novinari i novinarke vide da napadači nisu kažnjeni, da se pretnje normalizuju i da institucije reaguju sporo ili selektivno, rezultat je predvidiv: strah, autocenzura i duboko nepoverenje u sistem”.
Ukazala je da je nekažnjivost za ubistva novinara i novinarki u Srbiji je apsolutna. “U tri ubistva i jednom pokušaju ubistva novinara i novinarki tokom poslednje tri decenije, nijedna osoba nije pravosnažno kažnjena. To nije samo neuspeh pravde prema žrtvama i njihovim porodicama; to je poruka svakom novinaru i novinarki koji danas radi da čak i najteži zločini mogu ostati bez odgovornosti”.
Dakle, kada pitamo kako je sistem kolabirao, odgovor je sledeći:
- Kolabirao je kada su javni funkcioneri počeli da targetiraju novinare i novinarke umesto da ih štite.
- Kolabirao je kada je policija počela da predstavlja pretnju umesto garancije bezbednosti.
- Kolabirao je kada su tužilaštva otvarala predmete, ali pravda nije sledila.
- Kolabirao je kada su kampanje blaćenja postale normalizovane.
- I kolabirao je kada je nekažnjivost postala očekivana.
“Zato bezbednost novinara i novinarki u Srbiji nije usko profesionalno pitanje. Ona je demokratski indikator. Ona pokazuje da li institucije i dalje funkcionišu u javnom interesu. Pokazuje da li vladavina prava postoji u praksi.
Prema njenim rečima sada nam nisu potrebna potrebno nova deklarativna obećanja podrške već akcija i hitna identifikacija i procesuiranje onih koji napadaju novinare. Jasna institucionalna odgovornost za policijsko nepostupanje i policijsko nasilje. Snažnija zaštita od onlajn pretnji, špijunskog softvera i zloupotrebe tužbi. I kraj javne stigmatizacije novinara od strane nosilaca vlasti”.
Ona je ukazala da novinari i novinarke u Srbiji nastavljaju da rade profesionalno, hrabro i sa izuzetnim kvalitetom.
“Novinari i novinarke u Srbiji i dalje rade svoj posao. Ali ga rade u okruženju u kojem cena izveštavanja postaje opasno visoka. I nijedno demokratsko društvo ne može sebi dozvoliti da to prihvati kao normalno.
