ENRukovodilac projekta privatizacije medija u Agenciji za privatizaciju Dragan Bosiljkić izjavio je da je neophodno privatizovati medije u državnoj svojini, jer to znači prihvatanje demokratske prakse isključenja države iz vlasništva medija i prepuštanje medija, koje finansiraju poreski obveznici, konkurentskoj borbi sa ostalim medijima na tržištu. Prema njegovim rečima, od privatizacije treba izuzeti slučaj jednog javnog servisa.
Prilikom predstavljanja Vodiča za privatizaciju medija, koje je sačinila organizacija „Ajreks pro medija“ navedeno je da je tokom poslednje dve decenije stihijski osnivan veliki broj medija, posebno elektronskih. Tako se danas na medijskom tržištu Srbije za postojeći finansijski medijski „kolač“ konkuriše oko 75o elektronskih i 700 štampanih medijskih jedinica. To praktično znači da na 5.000 ljudi dolazi u proseku po jedan medij.
S obzirom na to da u Srbiji nema medijskog registra, procenjuje se da ima oko 150 takvih preduzeća u državnom vlasništvu, od kojih su 14 štampani, 23 imaju i štampana i elektronska izdanja, a više od 100 su „čisto“ elektronska.
Proces privatizacije medija u Srbiji pravno regulišu tri zakona-Zakon o privatizaciji i javnom informisanju i Zakon o radio-difuziji, koji određuje obavezu medija u državnoj svojini da budu privatizovani u roku od četiri godine od dana stupanja na snagu tog zakona.
To znači da je krajnji rok za njihovu privatizaciju 26. jul 2006. godine, rekao je Bosiljkić i dodao da su se posle nedavnog donošenja Pravilnika o načinu privatizacije radio i televizijskih stanica, stekli i tehnički uslovi za početak tog procesa.
Prema Bosiljkićevoj oceni, početna cena medija prilikom prodaje neće biti visoka, jer skoro 90 odsto njih nema svoj prostor i nekretnine. „Poslovni prostor obično zakupljuju, dok se oprema brzo amortizuje, pa nema veliku knjigovodstvenu vrednost“. On je, ipak, izrazio očekivanje, s obzirom na iskustva aukcijske prodaje, da ti mediji neće biti prodati „budzašto“ i da će aukcijskom metodom dobiti neku realnu cenu.
Govoreći o profilu ljudi koji bi mogli da budu zainteresovani za kupovinu medija, Bosiljkić ih je podelio u četiri grupe. U prvoj grupi su strani invenstitori i velike strane korporacije koje bi mogle da budu potencijalni kupci televizijskih i regionalnih štampanih medija.
U drugoj grupi su konzorcijum zaposlenih u medijima koja se prodaju, fizička lica ili grupe ljudi su u trećoj, dok su u četvrtoj grupi velike lokalne korporacije, zainteresovane za kupovinu medija u tim sredinama.
Bosiljkić tvrdi da ne postoji način da države utiče na to ko će kupiti medije i da li će ih nakon toga ugasiti ili ić omogućiti da nastave sa dotadašnjom delatnošću. On je ocenio da je i dalje praksa mešanja politike u rad medija prisutna kod velikog broja političara u Srbiji, koji oko 150 državnih medija koriste i za promociju partijskih i drugih interesa.
Tanjug
