[box align=’box-left’ id=’8760′]
Privatizacija zakona
Nedavno usvojen Zakon o javnom informisanju i medijma u članu 32. stav 4. predviđa da osnivači medija ne mogu biti Republika, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, kao ni druga pravna lica koja su u celini ili delom u državnoj svojini, odnosno koja se u celini ili delom finansiraju iz javnih prihoda, osim u slučaju osnivanja javnih servisa na nacionalnom ili pokrajinskom nivou. Ova odredba je uzrokovla promptnu privatizaciju kapitala, pravnih subjekata koji više ne mogu da budu osnivači, odnosno izdavači medija.
Prema članu 142. st. 4. i 5. pomenutog zakona, odgovorno lice u takvom osnivaču, odnosno izdavaču medija bilo je dužno da podnese inicijativu za pokretanje postupka privatizacije Agenciji za privatizaciji u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona. Ukoliko kapital osnivača, odnosno izdavača ne bude prodat do 1. jula 2015. godine, postupak prodaje kapitala se, po članu 142. stav 2. Zakona o javnom informisanju i medijima, obustavlja, a kapital osnivača, odnosno izdavača privatizuje prenosom akcija, udela zaposlenima bez naknade.
Kada se Radio-televizija Vranje našla u ovakvoj situaciji, Agencija za privatizaciju je umesto da privatizuje kapital, „privatizovala“ medijski zakon i 3. septembra 2015. godine donela rešenje broj 10-3046/15-492/06 da 67% tog kapitala prenese u njen Akcijski fond, a da svega 33% ustupi zaposlenima bez naknade.
Pošto je list „Politika“ o ovoj volšebnoj privatizaciji obavestila javnost 8. septembra 2015. godine, Agencija za privatizaciju se narednih dana obratila javnosti saopštenjem kojim je pokušala da to rešenje opravda sledećim razlozima: 1) Zakon o javnom informisanju i medijima predviđa da se mediji u vlasništvu države privatizuju po opštim propisima sadržanim u Zakonu o privatizaciji; 2) Zakonom o privatizaciji uređen je prenos kapitala bez naknade tako što su ustanovljeni limiti u pogledu trajanja radnog odnosa zaposlenih i granice prenosive nominalne vrednosti akcija, odnosno udela; 3) Preostali kapital koji ne bude raspoređen zaposlenima, prenosi se u Akcijski fond, kao i kod privatizacije po opštim propisima; 4) Drugačije postupanje bilo bi protivno ustavnom načelu ravnopravnosti pred zakonom; 5) Ako bi se predmet privatizacije odnosio na čitav kapital osnivača, odnosno izdavača medija, moglo bi se desiti da pripadne i samo jednom zaposlenom; 6) Kapital osnivača, odnosno izdavača medija ide u Akcijski fond i ne ostaje u vlasništvu države.
Pokušaj pravdanja rešenja o privatizaciji nije uspeo zbog mana u razlozima saopštenja. Evo kojih:
Zakon o javnom informisanju i medijima, u članu 142. stav 1, odista predviđa da se kapital osnivača, odnosno izdavača medija privatizuje po opštim propisima Zakona o privatizaciji. Ali, ne samo po njima, kako Agencija navodi, nego i po posebnim propisima medijskog zakona, jer u pravu vlada princip, čija se starost meri vekovima, da specijani propis iskuljučuje primenu opšteg (lex specialis derogat legi generalis). Zato, u konkretnoj slučaju, privatizacija nije mogla biti izvršena po opštim propisima već po posebnom propisu sadržanom u članu 142. stav 7. Zakona o privatizaciji.
Jača pravna snaga posebnog propisa derogira primenu opštih pravila privatizacije medijskog kapitala prenosom akcija, odnosno udela na zaposlene bez naknade, sadržanih u članu 61. stav 5. i članu 63. Zakona o privatizaciji. Stoga su irelevantni zakonski limiti u vezi sa trajanjem radnog odnosa zaposlenih i sa granicom prenosive nominalne vrednosti akcija, odnosno udela.
Zbog derogiranja opštih propisa o limitima privatizacije o kojoj je ovde reč, Agencija je bila dužna da celokupnu nominalnu vrednost akcija, odnosno udela prenese zaposlenima, a ne samo deo do limita određenog opštim propisima.
Prof. dr Zoran Ivošević, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union
Privatizacija prenošenjem celokupnog kapitala zaposlenima bez naknade jeste drugačija od privatizacije u korist zaposlenih bez naknade po opštim propisima. Međutim, njome se ne povređuje ustavno načelo ravnopravnosti pred zakonm, jer je taj poseban način takođe predviđen zakonom, pa isto načelo važi i za sve zaposlene u medijima na koje se odnosi poseban propis iz člana 147. stav 7. Zakona o javnom informisanju i medijima. Sem toga, zaposleni u medijima koji nisu javni servis, ne mogu raditi sredstvima u državnoj, odnosno u javnoj svojini, a zaposleni u ostalim delatnostima mogu. Baš zato, i imaju poseban položaj u procesu privatizacije.
Mogućnost da se poseban način privatizacije u korist zaposlenih primeni i na samo jednog zaposlenog, ne dovodi u pitanje validnost sticanja kapitala, jer član 58. stav 1 Ustava jemči pravo svojine na imovinu stečenu na osnovu zakona, bez obzira na broj sticalaca. Stoga je privatizacija valjana i kad samo jedan zaposleni bez naknade postane vlasnik privatizovanog kapitala.
Unošenjem kapitala u Akcijski fond on i dalje ostaje u ranijem svojinskom obliku, jer sredstvima Fonda upravlja Agencija za privatizaciju, a ona je, kao javna služba, vlasna ne samo da se stara o prispelim akcijama, odnosno udelima koji čini imovinu Fonda, nego i da njome raspolaže, prodajući javni medijski kapital, što je predviđeno članom 11a stav 1. i članom 11b stav 1. tačka 1. Zakona o Agenciji za privatizaciju. Sve dok se taj kapital ne otuđi, akcije ostaju u javnoj svojini, a pošto tu svojinu, po članu 86. stav 1. Ustava, čini i državna svojina ne može se prihvatiti tvrđenje Agencije da ulaskom u Akcijski fond medijski kapital ne ostaje u vlasništvu države.
. . .
Ko nije pročitao rešenje Agencije broj 10-3046/15-492/06 od 3. septembra 20godine, pomisliće da se razlozi sa manama u tumačenju Zakona o privatizaciji nalaze u njegovom obrazloženju. Međutim, ovo rešenje se uopšte ne poziva na odredbe tog zakona. U njemu nema ni jedne jedine rečenice iz saopštenja Agencije od 9. septembra 2015. godine, a pošto ono upućuje na Zakon o privatizaciji mnogi mogu pomisliti da je i rešenje Agencije doneto na osnovu tog zakona. Ako tako pomisle, biće prevareni kao što su i rešenjem o privatizaciji bili prevareni zaposleni u Radio-televiziji Vranje. Stoga se i može reći da je u ovom slučaju Agencija izvršila privatizacije zakona umesto medijskog kapitala.
U ovoj sumornoj priči jedina svetla tačka je zahtev Ministarstva kulture i informisanja da Agencija za privatizaciju preispita svoje rešenje.
Prof. dr Zoran Ivošević, redovni je profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union
