Bilo da imaju apsolutnu moć ili se za vlast tek bore, političari otvoreno pokazuju prezir prema novinarima čija im pitanja ili medij u kojem rade smetaju. Dok Aleksandar Vučić odgovara na pitanja optužbama i uvredama, Saša Radulović zove obezbeđenje da ukloni novinare.[box align=’box-center’ id=’12255′]
Da ne bude zabune: ogromna je razlika između Aleksandra Vučića i Saše Radulovića. Najpre u tome što je jedan mandatar buduće vlade i vođa najjače, Srpske napredne stranke i na vlasti je već pune četiri godine, dok je drugi manje od pola godine bio ministar u Dačićevoj vladi, zatim kao opozicija osnovao stranku Dosta je bilo, a od poslednjih izbora je i poslanik u parlamentu.
Svu moć koju ima, Aleksandar Vučić najviše voli da demonstrira na televiziji. Ume da govori satima, njegovi nastupi se po pravilu prenose uživo, voli da sam sebe pita i sam sebi odgovara i ima svoje novinare koji mu terciraju.
Saša Radulović je veliki broj svojih sledbenika stekao na društvenim mrežama jer mu je veliki broj medija i dalje nedostupan. Za razliku od Vučića koji kontroliše većinu medija u Srbiji, Radulović i dalje suvereno vlada jedino svojim Tviter nalogom.
U čemu je, dakle, ta sličnost između dvojice političara čija je moć nemerljivo različita? I jedan i drugi pokazuju duboki prezir prema profesiji novinara.
Postoje, doduše, i tu izvesne razlike. Aleksandar Vučić je na jučerašnjim konferencijama za novinare (8. jun), u pauzama između konsultacija o budućoj vladi Srbije, uspeo da taktikom apsolutne zamene teza i tema ne odgovori na pitanje o napretku istrage i političkim posledicama rušenja dela Savamale i maltretiranja građana, za šta su, kako je otkrio, odgovorni „najviši organi gradske vlasti u Beogradu“.
Umesto toga, uz asistenciju urednika Informera koji se lično pojavio na presu, čuli smo niz optužbi na račun novinara koje ne zanima ko su kriminalci koji su prebijali bivšeg direktora RTS-a Milanovića, niti ko je ubio Gavrilovića, a ko pod fantomkama hapsio Miloševića, već puštaju snimke „kako mi tuku rođenog brata, kako ga bezmalo ubijaju na ulici, od toga ste napravili temu, da je kriminalac…“
Time je nastavio ono što smo od njega toliko puta do sada čuli umesto odgovora na pitanja: vređanje novinara, optužbe da rade protiv Vlade, da lažu, da su „žuti“, da su deo organizovane kampanje protiv njega lično, da postavljaju naručena pitanja, a od juče i da su „medijski satrapi“.
Radulovićev manir je drugačiji. U dva navrata poslednjih dana odbio je da odgovara na pitanjanovinara Pinka i Studija B, brecajući se na njih da „nisu novinari već deo Vučićevog propagandnog tima“.
Poslednji put nakon sastanka sa mandatarom Vučićem, na pitanje novinara Studija B u vezi sa izborom sedmog potpredsednika Skupštine Srbije i tužbom koju je podneo protiv Vučića, ponovio je:
„Vi niste novinar, ja bih zamolio obezbeđenje da reaguje.“
Ima među nama novinarima raznih baraba, čijoj su karijeri najčešće pomogli upravo političari. Ima mnogo onoga što se „prodaje na kiosku a nisu novine“. Mnoge kolege su zaboravile na zanat i žive od udvorištva. Ima ih koji otvoreno zagovaraju stavove pojedinih stranaka, što ne mora da bude sporno ni sa stanovišta struke – partijska glasila postoje svuda u svetu, novinarima niko ne brani da imaju stav, to u ovoj zemlji još uvek nije krivično delo.
Ukratko, ono što ne smeju, gde god da rade i šta god da misle, jeste da manipulišu i lažu, a ono što im je posao jeste da – postavljaju pitanja.
Političari i svi oni na javnim funkcijama imaju pravo da na pitanja ne odgovore – i to je odgovor. Mogu, i to najčešće rade, da digresijama nameću svoje teme. Ali nemaju pravo na sve ono što smo godinama viđali i slušali – da novinare šutiraju, vređaju, omalovažavaju, ne puštaju na pres konferencije, etiketiraju i optužuju samo zato što su postavili pitanje.
Saša Radulović je prepoznao bunt novinara protiv bivšeg ministra Bratislava Gašića koji je uvredio novinarku TVB92. Pojavljivao se na protestima inicijative Novinari ne kleče, davao podršku pobunjenim novinarima u Novom Sadu, kolegama koje su gubile posao, šetao za „patkicom“ medijskom trasom.
Ipak, nije razumeo da novinari protestuju upravo zbog ponašanja koje je on demonstrirao u više navrata optužujući pojedine da su „deo Vučićeve propagande“. I još gore – dao je sebi za pravo da konstatuje da „možda jesu završili Fakultet političkih nauka, ali da nisu novinari“.
Ne tako davno među novinarima se čula ideja da u profesiju treba da se uvedu licence i navela na polemiku i pitanje ko je taj ko treba da daje licencu. Sledeći potez autoritarne vlasti zaista bi mogao da bude da nam odrede ko je od nas novinar a ko ne. Saša Radulović je, verujem nehotice, dao šlagvort takvoj ideji i trenutak je da sam sebi kaže: „dosta je bilo“.
Za razliku od njega koji svoj uticaj želi da proširi izvan Tvitera i još uvek uči kako da pridobije javnost, Aleksandar Vučić je sve metode već usavršio. Počeo je kao ratni izveštač sa Pala, bio je i ministar informisanja za vreme Miloševića, u vreme kada je nastao ozloglašeni Zakon o informisanju.
I dok je bio u opoziciji imao je svoje novine i odane novinare, savladao je čitanje šerova i rejtinga TVprograma, zna kakvim se „koskama“ hrane pojedine kolege, majstor je manipulacije i kriznog menadžmenta, gledaniji je od rijaliti programa i čitaniji od knjiga, ima apsolutnu moć u državi, a ono što mu stoji na putu ka totalnoj hipnozi građana Srbije je nekoliko novinara koji mu uporno postavljaju pitanja i traže odgovore.
