Tako je bio očevidac, ne samo kao puki posmatrač nego kao aktivni učesnik, vrhunaca velike privredne reforme iz 1965. godine, a onda i njenog strmoglavog kraha, nakon obračuna, krajem 1972, sa srpskim liberalima, tj. političkim rukovodstvom Srbije toga doba, na čelu sa Markom Nikezićem. Ali i sa vodećim ljudima Ekonomske politike – poznatu, ne slučajno naravno, i vam granica zemlje kao „jugoslovenski ekonomist“ – koji su snažno podržavali prokapitalistički kurs promena.
Malo zahvaljujući sticaju tih nesrećnih okolnosti, a pre svega zahvaljujući njegovom jasnom liberalnom opredeljenju, Zoran je ubrzo “gurnut u vatru“ i (p)ostao glavni uvodničar EP narednih desetak i kusur godina, sve do svog odlaska u NIN na početku druge polovine osamdesetih.
Ta decenija je za liberalne novine i novinare bila izuzetno teška. Tržište i profit su bile zabranjene reči; „morao sam po čitav pasus da potrošim da bih opisao dobit preduzeća“, ispričao je jednom prilikom Jeličić.
„Zdrav novac i borba protiv monopola jedino je čime država treba da se bavi u ekonomiji“ bilo je njegov kredo kojeg je zagovarao tako reći gde god je stigao. Prelazak u NIN, u prelomnim osamdesetim, bio je rezultat Zoranove želje da se jedna šira i u širim krugovima uticajnija platforma iskoristi za promociju liberalno-demokratskih ideja.
Sa tim dvostrukim „pedigreom“, jednog od ključnih ljudi u ekonomskom nedeljniku kakva je bila „Ekonomska politika“ i u političkom nedeljniku kakav je bio NIN, Zoran Jeličić se prirodno nametnuo kao najpogodnija ličnost za prvog glavnog i odgovornog urednika novoustanovljenog „Vremena“.
Voleo je led; zato mu je valjda omiljeni sport bio hokej, a piće viski.
