Bombardovanje RTS 1999: spekulacije, izveštavanje i reakcije

U okviru publikacije “Bombardovanje RTS-a -10 godina kasnije“ objavljene 2009.godine Nezavisno udruženje novinara Srbije je istražilo okolnosti i dešavanja u vezi sa bombardovanjem zgrade RTS i iskustva urednika tokom NATO kampanje. Prenosimo deo izveštaja „NATO bombardovanje: iskustva ljudi iz medija“ koje je uradila Maja Vasić-Nikolić.

Kada je pukovnik Dejvid Vilbi nagovestio da će RTS, ukoliko dnevno ne emituje šest sati zapadnog programa, postati legitimna meta NATO-a, predstavnici medija su postavljali pitanja.

Dojče Vele: Možete li da potvrdite izveštaje da će NATO od sada bombradovati televizijske i radio transmitere?

Pukovnik Vilbi: Srpski radio i televizija su instrumenti propagande i represije. Oni su godinama punili radio i TV talase sa mržnjom i lažima, a naročito sada. Zbog toga oni predstavljaju legitimnu metu u ovoj kampanji. Ukoliko predsednik Milošević omogući jednaku količinu vremena za emitovanje vesti zapadnih stanica u svojim programima bez cenzure, tri sata između podneva i 18:00, i tri sata između 18:00 i ponoći, onda će njegova televizija postati prihvatljiv instrument javnog informisanja. Da li je ovo odgovor na vaše pitanje?

Džejmi Šej: Voleo bih samo da dodam da su mnogi TV transmiteri integrisani u komandne i kontrolne komunikacione sisteme Jugoslovenske Vojske i da smo do sada napadali mete koje su, kao sekundarni efekat, imale njihovo oštećenje ili uništavanje. Dokle god su TV transmiteri integrisani u vojne sisteme oni će biti meta, a sto se tiče srpske televizije i njenog prihvatanja pluralizma, potpuno podržavam ono sto je Dejvid rekao.

Francuska televizija: Imam pitanje za pukovnika Vilbija – ukoliko sam dobro shvatio, ako srpska televizija poštuje vaše zahteve, sugerišete da neće biti bombardovana?

Pukovnik Vilbi: Dao sam javnu izjavu i naravno da ukoliko se srpska televizija pravilno koristi kao oruđe slobode govora a ne propagandne mašine, ona će biti tretirana kao svaki drugi medij. 1

RTS nije prihvatio uslove Severno-atlantske alijanse, a vest o konferenciji za novinare NATO pakta emitovali su svi svetski satelitski i kablovski mediji. Beogradskim medijima je promakla. Jovanovićeva, šef deska Danasa objašnjava moguće razloge: “Izjave portparola Šeja, američkih diplomata poput Holbruka i ostalih političara sa Zapada i NATO-a bile su na listi zabranjenih. One su se mogle komentarisati u tkzv. patriotskom duhu, ali ne i prenositi”.

U samo jednom štampanom mediju, nedeljniku NIN, objavljena je informacija koju je NATO poslao 8. aprila 1999. Vlasti u Beogradu su tu vest primili ozbiljno. Uredba br. 37 koja je nalagala evakuaciju za vreme vazdušne opasnosti već je bila izdata, RTS je, kao i ostale institucije, morala biti evakuisana ili izmeštena na drugu lokaciju.

Satelitsku antenu u zgradi RTS-a su koristili strani mediji za emitovanje vesti. Posle upozorenja NATO-a smanjio se broj stranih novinara koji su dolazili u zgradu. U razgovoru za Vreme strani dopisnik govori o zabrani ulaska u zgradu RTS zbog očekivanog bombardovanja:

“Glasine šta će biti gađano sustizale su jedna drugu i sumnjalo se u njihovu verodostojnost. Budući da je ekipa naporno radila ceo dan da bi napravila prilog, uključujući i dugotrajno ubeđivanje ljudi u pres centru ne bi li se dobila dozvola za rad toga dana, razočaranje je bilo poprilično i isprva smo odbili da se povinujemo naredbi. Koji minut kasnije stigla je naredna. Ne samo da je zabranjeno da se ide u zgradu, već će svako ko to prekrši biti automatski otpušten!”

Nekoliko dana pre bombardovanja RTS-a iz zgrade će se iseliti ekipe CNN-a i NBC-ja, a čak i onima koji nisu bili eksplicitno upozoreni posle toga sve je bilo jasno. Član ekipe SKY News-a koji tvrdi da ga šefovi ni o čemu nisu obavestili, podseća da je “pametnom čoveku i komarac muzika“ i da se posle 6. aprila, a naročito posle iseljavanja CNN-a nikonije previše zadržavao u Takovskoj.” 2

Branko Vučković se seća: “Gledao sam Tatjanu Lenard kako u toku Dnevnika, u stilu kragujevačke poruke mi držimo čas, streljajte, poziva generala Klarka da puca u RTS. Tada sam bio hiljadu posto siguran da će zgrada RTS biti bombardovana. Očekivali smo da će biti izmeštena“.4

Strani novinari su pokušavali domaće kolege da odgovore od ulaskau zgradu RTS-a. “Video sam Alesia Vinčija (Alessio Vinci), dopisnika CNN-a u Medija centru. Čovek je bio veoma uznemiren i rekao je, svi strani dopisnici su govorili, ‘bežite iz RTS-a!’“, navodi Đorđe Vlajić.

Domaći novinari, poput Radeta Radovanovića, poznavali su zaposlene u RTS-u i u skladu sa svojim saznanjima pokušali da ih uvere da ne idu na posao. “Vratar Joksa Joksimović, moj dobar poznanik, pitao me je četiri dana pred bombardovanje da li da ide na posao. Rekao sam mu da ne ide. Nije poslušao. Ostavio je suprugu i troje dece”.

U noći između 22. i 23. aprila 1999. u zgradi RTS-a u Aberdarevoj 1, nalazilo se oko 150 ljudi. U 02:06 sati zgrada je pogođena. Šesnaest radnika je poginulo, ali je to potvrđeno tek nekoliko dana kasnije. Vest se proširila Srbijom. Filip Švarm je, kao i svih noći za vreme bombardovanja, sedeo kod kuće i gledao televiziju. “Studio B je pustio te prve, nemontirane, snimke koji su bili strašni. Osećao sam se besno, mučno. Neke od tih ljudi sam znao. Kao novinar sam rekao sebi da sa visine od 30.000 metara razlika između RTS-a i Vremena ili B92 ne postoji. Uostalom, kada pobiju ljude, kao što su pobili te mučenike na RTS-u, čemu ta podela? Podela na ove ili one? To mi je u tom trenutku bilo na umu… bilo mi je teško.”

U RTV Pančevo Ofelija Backović je shvatila šta se desilo: “Bila sam šokirana da su to ipak uradili, da su pobili te ljude ni krive ni dužne. Učinili smo sve što je moguće da profesionalno izveštavamo, da se prvo proveri da li je sve to tačno sa agencijom Beta i drugim izvorima. Smatrala sam da bi pogrešna, nepotpuna ili netačna informacija u tom momentu bila katastrofalna.”

Backovićeva se seća da je ta vest bila tragedija u moru drugih. Osim Beograda bombardovane su okolina Vranja, Vršac, Novi Sad, Užice, Kraljevo, Niš i Kruševac. “Ne znam da li je ljudima koji nisu bili ovde jasno kako je to izgledalo – to je bila jedna udarna vest na drugu. Nije se sve dešavalo na jednom mestu. Non-stop ste izloženi šoku i gomili informacija koje su sve ružne, katastrofalne, ali morate da ih proveravate i da idete dalje. Ovo zvuči surovo ali je jednostavno bilo tako.”

Reakcija nezavisnih i onih drugih novinara Srbije bila je ista – šok i neverica. Ali ne samo zbog toga što je gađana zgrada RTS-a, već i što nije bila iseljena u skladu sa naredbom Savezne vlade.

Odgovornost

Posle bombardovanja RTS-a, nakon završetka rata i promene režima 5. oktobra 2000. postavljalo se pitanje odgovornosti ne samo vrha NATO-a, već i domaće vlasti za pogibiju 16 radnika državne televizije.

Neposredno posle tragičnog događaja, osim nekoliko usamljenih komentara i očajnih pokušaja roditelja nastradalih da saznaju više pitanje odgovornosti je izostavljeno. Vukašin Obradović navodi: “Sećam se da sam gledao snimke ruševina RTS-a. Ni u jednom trenutku niko nije postavio pitanje odgovornosti rukovodilaca RTS-a ili vlasti. Teško je govoriti o etici i profesionalizmu. Mislim da smo svi pali na tom ispitu”.

Iako se u medijima, ne samo zbog ratnog stanja već i Zakona o informisanju o bombardovanju RTS-a nije javno govorilo, nijedan novinar nije ostao ravnodušan. Đorđe Vlajić smatra da treba naglasiti da su neki ljudi u vrhu vlasti i upravi RTS-a znali da će državna televizija biti bombardovana. “Ljudi koji su odlučivali o našim životima kao da su se dogovarali sa NATO-om da RTS obavezno bude bombardovana. Jedina zgrada koja nije iseljena je Aberdareva, iako je 50 metara od tašmajdanske pećine. Mogli su da prevuku kabl i da prenesu studio tamo. Sve je bilo izmešteno, Radio Beograd je bio prazan, televizija je bila prazna. Samo je Aberdareva radila. To je, uveren sam, bilo inaćenje režima i pokušaj stvaranja žrtava. Mogućno je da je neko umislio da bi bilo zgodno da, recimo, tu pogine i majka ministra informacija ne bi li pojačali osećaj stradanja i nevinosti žtrava i beskrupuloznosti ‘agresora’.“

Činjenica da je generalni direktor RTS-a Dragoljub Milanović odbio da izmesti RTS na rezervnu lokaciju kao što je predviđala Uredba 37. Saveznog ministarstva informisanja ostavlja je izuzetno gorak ukus. Branko Vučković kaže: “Ni u jednom trenutku ne mogu da opravdavam raketiranje RTS-a, bez obzira na njen neprofesionalni učinak i ratno- huškački nastup, ali mi je i danas neshvatljivo da su ljudi bili u zgradi koja je označena kao meta i za koju se znalo da će biti bombardovana. Ne mogu da verujem da rukovodioci nisu učinili ništa da zaštite njihove živote”.

Švarm naglašava da je rukovodilac morao da kaže zaposlenima da ne dolaze na posao u Aberdarevu, da ih izmesti: “Nije bilo na jednoj šminkerki, recimo, da procenjuje da li je Klark ozbiljan ili nije. Tehničko osoblje je imalo radnu obavezu, a rukovodioc je morao da ih zaštiti”.

Vukašin Obradović takođe smatra da su radnici RTS-a žrtvovani: “Bez obzira šta mislio o radu RTS-a, nisam mogao da shvatim da je vlast bila spremna da žrtvuje nevine ljude ne bi li pokazala surovost NATO alijanse”. Dragoslav Travica ne sumnja na kome leži odgovornost, ali se pita gde su ti ljudi danas: “Sva odgovornost je na onima koji se naterali ljude da sede u objektu koji je meta, bez obzira da li je to objavljeno ili ne. Gde su ti ljudi sada, posle toliko vremena? Da li im je čista savest? Čak i u vojsci postoji pravilo – izvršavaš svako naređenje osim onog koje je protiv tvog naroda”.

Bombardovanjem civilnog objekta, zgrade Radio Televizije Srbije, 23. aprila 1999. godine NATO je prekršio član 52. (2) Protokola I Ženevske konvencije i promenio običaje ratovanja. Mnogo je napisano zašto glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte (Carla Del Ponte) nije na ovo reagovala. Pitanje je da li je vlast Srbije bila saučesnik ovog zločina?

“Ovde je reč o udruženom zločinačkom poduhvatu – zločinački poduhvat jeste kada se gađa zgrada nacionalne televizije i zločinački poduhvat jeste kada se u zgradi ostave ljudi, iako se znalo šta će se dogoditi. Ne mogu da nađem sličan primer ovakve obostrane zle namere”, kaže Švarm.

Deset godina kasnije, NATO ratuje na drugim mestima, Dragoljub Milanović je u zatvoru, a porodice ubijenih radnika i dalje čekaju pravdu. Njima su se pridružili građani, novinari koji smatraju da je Milanović samo jedna karika u lancu odgovornosti. Srpske institucije ovu činjenicu, u najmanju ruku, marginalizuju izbegavajući dodatne istrage i utvrđivanje odgovornosti svih osoba koje su držale ključne pozicije u ministarstvima odbrane, unutrašnjih poslova, pravde, u samom RTS-u, kao i onih koji su aktivno učestvovali u prikrivanju dokaza.

Do sada utvrđene činjenice – od najave bombardovanja preko medija i upozoravanja stranih kolega, do često spominjane poruke između Aviana i pilota o predstojećem napadu koju je zastavnik Krstevski dešifrovao i prosledio Operativnom centru u Beogradu 6 i blagovremenog napuštanja zgrade pojedinih RTS novinara upućuje da je vrh države znao i svesno učestvovao u jednom od najtežih zločina protiv Srbije u toku NATO intervencije.