Stojanović je kao diplomirani pravnik još sedamdesetih godina počeo da gradi karijeru novinara, dopisnika iz Niša i Aleksinca, paraleno sa odgovornom funkcijom koju je imao kao sekretar „Aleksinačkih rudnika“. Aleksinčani još uvek pamte koliku žrtvu je podneo u spasavanju povređenih rudara prilikom nesreće 1989, ali i zbrinjavanju porodica koje su ostale bez hranilaca.
Ljubav prema novinarstvu je pobedila, pa je Dušan zasnovao radni odnos u našem listu pre 30 godina i ostao veran član redakcije sve do penzije 2014. Bio je novinar koji je umeo da oseti šta muči običnog čoveka, ali je imao i britko pero za one koje su svoje pozicije i funkcije zloupotrebljavali. Među novinarima bio je omiljen zbog vedrog duha i smisla za humor, koji ga nije napuštao ni u najtežim trenucima. Iako je otišao u zasluženu penziju, nije prestajao sa intelektualnim aktivnostima jer je verovao da se „čovek rađa i umire kao novinar“. Pored profesije bio je ponosan deda Lazaru „koji ga je podmladio“, ali i požrtvovan otac Ireni i Igoru i snahi Oliveri i odan suprug Branki.
Dušan Stojanović biće sahranjen 25. jula na niškom Novom groblju.
