Ali, televizija, kao novi medij, bila je posebna atrakcija. Oko „malog ekrana“ okupljale su se čitave porodice. Dnevnik je bio najgledaniji, ali i legendarne humorističke serije Radivoja Lole Đukića i Novaka Novaka praznile su ulice, kao i veliki sportski događaji.
Nezaboravni bokserski spektakli u kojima je svet oduševljavao čuveni Kasijus Klej, iako su održavani pred zoru po našem vremenu, milione ljudi i u tadašnjoj Jugoslaviji ostavljali su budnima.
Prateći ogromnu popularnost televizije koja je tada predstavljala novi prozor u svet, pojavljuju se nedeljne novine posvećene samo televiziji.
Izdavačka kuća Borba pokreće TV novosti (nešto kasnije Politika izdaje Radio i TV reviju) koje objavljuju detaljan TV program, vesti o poznatim licima, o TV ličnostima, TV serijama i filmovima…
TV novosti su prisutne na svim važnim dešavanjima – premijerama, koncertima, na snimanjima serija i filmova, modnim revijama…
TV novosti pokreću razne akcije i dodeljuju brojne nagrade. Prvi put se bira najbolji glumači par. Čitaoci su tada izabrali Milenu Dravić i Ljubišu Samardžića.
Televizijski voditelji i novinari postaju prave TV zvezde i idoli mladih. Mića Orlović, Dušanka Kalanj, Marko Marković, Goran Milić, Dragan Nikitović, Oliver Mlakar, Danka Novović, Kamenko Katić, Dunja Lango, Helga Vlahović, Vladanko Stojaković, Minimaks uživaju ogromno poštovanje gledalaca i nalaze se na naslovnim stranama novina koje su posvećene televiziji i radiju.
Svi oni su bili vrhunski profesionalci, posvećeni poslu, obrazovani i stalno su se usavršavali. Naravno u tako uzbudljivom i dinamičnom poslu bilo je i sitnih grešaka.
Inventivni urednici TV novosti osmisli su divnu akciju „Mis i mister lapsus“ u kojoj su sakupljane smešne i komične situacije kada se voditeljima obično „zavezao jezik“ pa su neku reči, misao ili rečenicu izgovorili pogrešno.
I dan-danas se prepričavaju neki od tih lapsusa.
Zanimljivo je to što su obični gledaoci „lovili“ greške i slali ih redakciji. Najviše takvih duhovitih omaški pravili su sportski komentatori, ali ni drugi nisu bili bez grešaka.
Dragan Nikitović; „Tadija Kačar je stariji od mlađeg brata“,
Božo Sušec; „To je skladan par. On i njegov konj“,
Marko Marković; „Nema više vremena da se završi utakmica“,
Kamneko Katić; „Sutra će biti toplije, jer stiže pogoršanje“,
Ljerka Draženović; „Druže direktore dobili smo vest da jaja i dalje skaču“,
Mira Adanja Polak; „Muškarci nemaju svoj dan žena“.
Ovo su bila neka druga vremena. Pred kamerama i mikrofonima bili su ljudi koji su se školovali za taj posao. Od nih smo mogli puno toga da naučimo. Televizija je imala zadatak da informiše, ali i obrazuje.
A danas ?
Ko su ti ljudi koji nam se obraćaju iz te čarobne kutije, kojim putem su stigli na male ekrane, koje nam poruke šalju i da li televizija i sada ima obrazovnu ulogu?
Ostavljam vam da sami date odgovore na ova pitanja, a ono što se desilo na dve televizije sa nacionalnom frekvencijim u vreme dana žalosti za našim patrijarhom je slika i prilika vremena u kojima živimo.
Bilo bi ružno i tužno da spominjem imena te dve osobe koje sebe smatraju TV zvezdama, ali nazvati svešteno lice protojerejom-stafordom, a za počivšeg partrijarha reći „njegova svetlost“ je uvreda i poniženje ove časne profesije koja je iznedrila mnoge divne ljude, profesionalce koji se stide onoga što im se sada nudi sa ekrana mnogih televizija.
