Za Dosije o medijima govori legendarni karikaturista i najuspešniji dnevnopolitički komentator u Srbiji Predrag Koraksić Koraks, čovek koji se suprotstavlja nacionalizmu, bahatosti vlastodržaca u svim sistemima, čovek koji ne odustaje, jedna od najupečatljivijih personifikacija rušenja režima Slobodana Miloševića, “najgori karikaturista na svetu”, kako ga je titulisala predsednica Jugoslovenske udružene levice Mirjana Marković, istrajni autor karikatura koje su, na momente, realistični horor crteži, svojevrsna uputstva za upotrebu stvarnosti. Dežurni skener beskrupuloznosti političara, njihovih laži i prevara. U večitom sukobu sa moćnicima, danas često doveden u tešku situaciju – da izabere šta je najveća glupost od svega što vidimo i slušamo, ali i u nekoliko onemogućen da osmisli novu kreaciju, budući da je vlast Aleksandra Vučića isuviše često karikaturalna, a ne može se, kako kaže, praviti karikatura karikature.
Danas od Koraksa, s razlogom, strepe političari na vlasti i u opoziciji; za neke je i samo pojavljivanje na njegovoj karikaturi merna jedinica uspeha – u lojalnosti Aleksandru Vučiću, a to im je svakako najvažnije za napredovanje; oni bahatiji i gluplji polemišu s njim, čak i u Skupštini, veštiji i pametniji ćute, uzdajući se u kratko pamćenje konzumenata. Pamte se, međutim, njegove uspešne kreacije, bez obzira na to koliko bile suštinski odvratne i gadne. Ili upravo zbog toga.
Ima li većeg postignuća za jednog čoveka nego da, zahvaljujući svojim kreacijama, u ovom slučaju karikaturama, postane opštepoznata figura i suština otpora za jednu grupu ljudi, a za svoje “pacijente” strah i trepet. “Kameni stub u vremenu, koji nikakva sila ne može da pomeri”, napisao je Ljubodrag Stojadinović.
Predrag Koraksić Corax, rođen je u Gornjoj Gorevnici kod Čačka, 15. juna 1933. Njegovog oca, partizana, ubili su četnici, a Corax je proveo četiri godine u izbeglištvu. Nakon Drugog svetskog rata matirurao je u Zemunu i studirao arhitekturu u Beogradu. Karikaturom je profesionalno počeo da se bavi 1950. u humorističkom listu Jež.
“Sa 17 godina sam objavio prvu karikaturu u Ježu i odmah sam znao da će to biti moj poziv”, kaže Koraksić.
Nakon toga, zaposlio se u listu Rad, potom u novoosnovane Večernje novosti, na poziv Slobodana Glumca. Iz Večernjih novosti izbačen je 1993. posle sudskog spora. Od 1989. Corax je radio za niz nezavisnih medija, među kojima su, Demokratija danas, Borba i Naša Borba, Danas, Ekonomska politika, Novi magazin, Slobodna Evropa, Peščanik… Od 1990. radio je za nedeljnik Vreme, u kojem je bio stalni član redakcije. Njegov potpis pojavljivao se i u svetu, Evropi i regionu.
Trenutno, Corax najviše svog vremena troši za dnevnu karikaturu u Danasu. Slavu potpisa Corax, potvrđuju i desetine nagrada i priznanja, među kojima i: “Pjer” za najbolju jugoslovesnku karikaturu (1979), nagrada za umetnost “Mića Popović” (1988), nagrada iz Fonda „Ivan Tabaković“ SANU (1998), “Konstantin Obradović” za unapređenje kulture ljudskih prava (2000), novinarska nagrada “Jug Grizelj” (2003), francuska Legija časti (2004), novinarska nagarada dnevnika Danas “Stanislav Staša Marinković” (2004), nagrada Službenog glasnika za najbolju knjigu iz oblasti publicistike – “Trajno prošlo vreme: hronologija 1990-2001”…
Mogao je svoju penziju da zaradi ne talasajući. Ali nije. Kad je, krajem 1980-ih, osetio da je konačno pronašao prostor na kome će pokazati svoje vrhunsko umeće neopterećeno cenzorskim makazama, bila je to rana faza promena koja se ubrzo pretvorila u krvavi pir izazvan dirigovanjem polusveta i ljudi željnih vlasti po svaku cenu. Možda zato nije otišao u penziju.
DOSIJE: Broz, Milošević, Koštunica, Vučić… mnogo diktatora na vašim plećima. Opišite ukratko razliku u pristupu karikaturi od 1950-ih (kad ste počeli) do 1980-ih i perioda nakon kraja 1980-ih i početka 1990-ih?
PREDRAG KORAKSIĆ: Za vreme Tita nije zaista bilo moguće praviti ovu vrstu karikature koju ja sad radim. To što mi, na neki način, sad imamo mogućnosti da u nekim opozicionim listovima radimo ono što mislimo i da crtamo takve karikature, za vreme Tita nije bilo moguće. Bez obzira na to što je tada bila mnogo mekša diktatura nego što je sada, sa ovom vlašću. Nije bilo moguće crtati karikature na temu nekih političara, čak i na nižem nivou, a da i ne govorim o Titu. To je prosto bilo nemoguće. Mogle su da se prave neke karikature koje su, da tako kažem, bile, kako Rusi kažu, “Družeski šarž” – karikature koje su imale neku blagu, ironičnu poruku, koje su bile više kao kad nekog potapšeš po ramenu… Tako su izgledale te karikature koje su mogle tada da se realizuju, a to su opet bili povlašćeni karikaturisti, kao što je bio recimo Sabahudin Hodžić, ili Pjer Križanić. Posle Titove smrti situacija se potpuno promenila, pojavili su se slobodni listovi. A po uvođenju višepartijskog sistema počeo sam da radim za neke listove koji su na, neki način, bili potpuno okrenuti kritici. Bili su kritički prema vlasti, a među prvima je bila Demokratija danas, koju je pokrenuo i uređivao Zoran Gavrilović, a posle njegove smrti došla su još druga dvojica urednika. Objavljeno je možda nekih 17 brojeva, i taj list je prestao da izlazi zbog toga štu su glavni i odgovorni urednici jedan za drugim umirali. A i zbog nekih drugih razloga, naravno, ekonomske prirode, na primer. Nije bilo podrške. Počeo sam da objavljujem karikature u Borbi u kojoj je Staša Marinković bio glavni urednik. Naravno, imao sam problema, jer sam bio zaposlen u Večernjim novostima, koje su na neki način bile radikalske novine – tada u to vreme se pojavljuje Šešelj koji tu dolazi redovno. Bar dva puta nedeljno je bio u redakciji i… ta redakcija se prosto okrenula prema Miloševiću, prema takvima… Ja sam, odmah kad se pojavio Milošević, počeo da crtam karikature protiv njega, naravno u tim slobodnim listovima koje sam već pomenuo, a tu je bila i Ekonomska politika. Odmah sam imao problema – počet je proces protiv mene, posle tri godine izbačen sam na ulicu. Otišao sam u Vreme i tamo sam nastavio da radim. E, tu sad ima razlike između onog vremena kad je bio, recimo, Koštunica, ili kad su bili Đinđić, Tadić… Ima tu nijansi. Nisam tada pravio preoštre karikature, mada sam bio vrlo kritčan na sve teme. Imao sam karikature i na račun Đinđića i Koštunice, naravno, zbog čega sam i prestao da radim za Vreme. Glavni urednik se nije slagao sa mnom, da toliko često pravim karikature protiv Koštunice, koji je tada bio najzgodniji za moju vrstu komentara. Onda sam napustio Vreme i zaposlio se u listu Danas, i, počeo sam potpuno slobodno da radim, kako tada, tako do dana današnjeg.
DOSIJE: “Eksplodirali” ste krajem 1980-ih. Osim lične hrabrosti veliku ulogu u tome odigrala je i nekolicina hrabrih medija. Kako je to izgledalo?
KORAKSIĆ: Kad se pojavio Milošević, kad je počela da se raspada Jugoslavija, u šta do poslednjeg trenutka nisam verovao, redakcija Borbe bila je u ingerenciji Anta Markovića. Radio sam za taj list i kad je to sve počelo da se dešava, prosto sam eksplodirao. Nisam to mogao da podnesem. Počeo sam da pravim karikature, znači od prvog dana kad se pojavio Milošević, protiv te politike i protiv njega lično. Elem, pravio sam karikature svakog dana, na sve moguće teme, prosto… za vreme Miloševića objavio sam negde oko 3.700 karikatura. Radio sam svakodnevno, nisam mogao da se zaustavim. Zaista. Može se uistinu slobodno reći da sam eksplodirao.
DOSIJE: Kao dnevnopolitički komentator vi ste u iscrpljujućem tempu. Kako to izgleda iz vaše perspektive? Odakle ideje za svaki dan iznova?
KORAKSIĆ: Naravno da nije lako raditi svakodnevno. Ali, ovde se stvari tako odvijaju da svaki dan imam bar tri teme. Treba samo da se odlučim koja je veća budalaština i da na to napravim komentar. Tako da nije teško. Ali, ja sam praktično upropastio svoj život, jer sam se posvetio ovome i stvarno nisam imao ni za šta drugo vremena. Mnoge stvari sam u životu propustio zbog toga što sam se na neki način uskopistio da to radim. Da ne odustanem ni jednog trenutka. I dan-danas ne odustajem. To je na neki način moj kredo – neću da odustanem, hoću da to izvučem do kraja. Dakle, radiću dokle god mogu. Naravno, sad imam problema i sa zdravljem… ali neću odustati.
DOSIJE: Ne volite reči, vaš adut je crtež – jasan i sveden. Kad se, jedanput, budu analizirale ove naše nesrećne godine, istoričarima će veliku pomoć pružiti hiljade vaših karikatura koje ste realizovali u dnevnoj i periodičnoj štampi. Neka ste vrsta hroničara, moglo bi se reći?
KORAKSIĆ: Što se tiče hronologije, naravno da, kad gledate ove moje karikature, kad ih ja gledam, potpuno može da se rekonstruiše konkretno vreme i da se prosto napiše da sam zaista napravio jednu hroniku, ali u crtežu, u karikaturi. Tako da je moguće to “čitati” na taj način.
DOSIJE: Šta vas najviše nervira kod ljudi koji su u fokusu vaših karikatura?
KORAKSIĆ: Bahatost koja je inače dominantna kod tih ljudi, beskrupuloznost, laž, prevara… Posebno nacionalizam. Ne znam da li je to posledica okolnosti da sam dete iz mešovitog braka, ali sam glupost i primitivizam nacionalizma i nacionalista oduvek, što se kaže, prepoznavao iz prve.
DOSIJE: Pretnje, “zabrane”, nipodaštavanje… redovne su pojave u vašem radu. Kako ih doživljavate?
KORAKSIĆ: Najviše pretnji dobijao sam u vreme Miloševića. Zaista. Ali, nikada nisam osećao nikakav strah, prosto na to nisam obraćao pažnju. Tada sam i bio skrajnut iz svih mogućih medija, radio sam za one koji nisu imali veliki uticaj. To su bili mali tiraži. Naša Borba je na svaki način bila onemogućena da se pojavi. Imali smo problema sa štamparijom… Tako, da se ne može se reći da je to bio neki veliki uticaj, jer, u stvari, Borbu su kupovali oni koji su isto mislili kao i ja, kao mi u redakciji, praktično. Naši čitaoci bili su jedna grupa, ciljna grupa koja nije bila velika. Za vreme Miloševića, znate, 90 odsto ljudi je bilo za njega, tako da sam ja tu štrčao i bio sam potpuno u nemilosti, kao ono iz vremena kad smo radili karikature na “nemile pojave”, tako da sam ja bio kao ta “nemila pojava”. Nisam imao nigde pristupa, osim u tom malom krugu. Jedina stvar koja je bila zanimljiva je to da su se, recimo, u provinciji pojavile mnoge opštine koje su bile samostalne, koje su mogle da donose svoje odluke, tako da sam po celoj Srbiji, Vojvodini, svugde imao izložbe, osim u Beogradu. U Beogradu sam imao jedan-jedini put izložbu 1996, u Galeriji Haos. Kasnije su mi izložbe zabranjivane, recimo u Sebastijanu… Takva je bila situacija, to su specifičnosti Miloševićeve, ali i Vučićeve vlasti. To je nastavak iste priče.
DOSIJE: Mislite li da karikaturisti zaista mogu imati toliki uticaj?
KORAKSIĆ: Da li karikatura može imati tako veliki uticaj? Mislim da ne može. Prosto, karikatura se kreće u tom okviru, u tom manjem krugu ljudi koju su u opoziciji, koji znaju o čemu je reč. Koji su obrazovani, znaju šta je karikatura i koji vole karikaturu. Mali je to procenat ljudi. Najveći deo se u to ne razume, a to ne razume ni vlast, jer oni često potpuno pogrešno tumače naše karikature, i moje i Petričićeve. I onda smo svakodnevno na udaru. Naše se karikature komentarišu čak i u Skupštini…
DOSIJE: Nova “SNS moda” je inteziviranje napada na sve što je misleće, a živi u Srbiji. Naučni radnici, profesori, umetnici, novinari, karikatiristi, nezavisni mediji… A tu je i korona?
KORAKSIĆ: Vlast misli – opravdano – da postoji opasnost da sve što misli inficira građane i to počne da se širi ko korona. Nezavisni mediji, rekosmo, malog su dometa, malih tiraža… pojedinačno nisu opasni, ali kao inicijalna kapisla mogu veoma naškoditi vlastodršacima. Kad smo kod korone, ona je otvorila mnoštvo tema za novinare, kolumniste i karikaturiste. Lično, objavio sam mnoštvo karikatura na temu korone. Kad pogledate u suštinu, ili na televiziji čujete šta je Brnabićka izjavila, što je obično nova glupost epskih razmera, otvara se bezbroj tema i šlagvorta za karikature. Bojim se, međutim, da vlast obilato koristi koronu da pokrije ili zataška sve druge probleme i korupciju koja je, da citiram Brnabićku, epskih razmera.
DOSIJE: Poslednje četiri decenije vi prosto nemate “krizu inspiracije”. S obzirom na vaše godine, da li ste se umorili?
KORAKSIĆ: Nemam krizu inspiracije. Zaista. Ovo je stvarno jedna neverovatna situacija, da imate svakog dana, ponavljam, tri teme, i onda birate najveću glupost i to komentarišete… Često je to samo po sebi karikatura, pa vidim da nisam u stanju da to prevaziiđem i odustanem. Ne mogu da pravim karikaturu na karikaturu. To je jedini problem koji se stalno javlja. Jer, ovi vlastodršci su u stanju to da dovedu do apsurda. Sami su po sebi postali karikature. Da li sam se umorio? Pa nisam. Ne mogu da odustanem. Zaista. Svakog dana me inspiriše najnovija glupost. Znate, karikatura je jedna vrsta da kažem, i novinarstva i umetnosti. Mada, već vrlo poznata, Isidora Sekulić, koja je živela u vreme kad je karikaturu počela da radi Beta Vukanović, rekla je jednom da karikatura nije umetnost. Ne znam zašto je ona to izjavila, pretpostavljam, možda zato što nije bila zadovoljna nekom karikaturom koja je na njen račun, ili portretom koji joj je uradila Beta Vukanović.
DOSIJE: Pa, je li karikatura umetnost?
KORAKSIĆ: Lično mislim da je karikatura umetnost. Postoji ogroman broj slikara koji su se bavili karikaturom, koji su bili sjajni, kao recimo Domije… Prve karikature, tzv. terakote, koje su bile u obliku malih skulptura, pojavile su se u Italiji. I Domije je pravio poptuno slične, to su bile karikature koje su se bavile nekim ljudskim manama… crtala su se neka zanimanja kao, na primer, advokati… Dakle, uglavnom portreti koji su se bavili zanimanjima.
DOSIJE: Nekoliko godina unazad sa Danasom realizujete i godišnji kalendar koji je postao apsolutni hit. S jedne strane to je “el dorado” za kolekcionare, a s druge to pretstavlja i novu formu u vašem radu – mislim jedna zaokružena celina koja je precizno definisana?
KORAKSIĆ: I ove godine sam uspeo da napravim kalendar. Ali, nisam baš bio oduševljen time, pošto me malo napušta, kako da kažem, moja sposobnost. Više ne mogu da crtam četkicom, pa sad koristim neke flomastere, i služim se foto-šopom. Jer, ima nekih problema sa odumiranjem nerava u mojim prstima, i nemam više taj osećaj, tako da ne mogu više radim sa četkicom pa sam prešao na ovu drugu tehniku. To je jedna ograničavajuća okolnost, jer imam mnogo više problema sa crtanjem pa mi treba duplo, trostruko više vremena da nacrtam jednu karikaturu, u odnosu na ranije. Ranije je to išlo onako, zaista, mislim, ko po loju. Sve je odlično funkcionisalo, crtež je bio mnogo bolji nego sada. To možda ljudi ne primećuju, ali ja primećujem, primećuju oni koji se razumeju u crtež. Ali, eto snalazim se i uspevam nekako da prevaziđem te probleme. Tako da sam i ove godine napravio taj kalendar i, čak smo napravili i jednu stonu varijantu, što je izgleda ispalo jako dobro. Po mom ukusu. A, kako ćemo nastaviti dalje – to bumo videli.
(Objavljeno u Dosijeu NUNS, broj 42, 29. decembra 2020. godine)
To što mi, na neki način, sad imamo mogućnosti da u nekim opozicionim listovima radimo ono što mislimo i da crtamo takve karikature, za vreme Tita nije bilo moguće. Bez obzira na to što je tada bila mnogo mekša diktatura nego što je sada, sa ovom vlašću.
