„I Amor štrajkuje sa strelom, i Zevs štrajkuje s munjom, i Nela Eržišnik štrajkuje s metlom, i Oliver Mlakar štrajkuje s Kviskom, i Ceca štrajkuje sa sisama, i Seka Aleksić štrajkuje s čivavom – pa zašto onda Ikar, Dedal, Zvezdan i Legija ne bi štrajkovali s govnima. Pardon, sa voskom i perjem. Govna su njihovo osnovno sredstvo za rad. Pardon…“. Inspirator života D. Mihajlova posle te izjave umalo nije uvaljan u katran i perje, a našlo bi se tu i govana. Ta izjava je, kažu ovi s katranom, važan dokaz da je inspirator života dotičnog Mihajlova inspirisao i makar dva ubistva, od kojih je samo jedno mitsko – Ikara. Ovo drugo je stvarno.
Milenijum kasnije, u redakciji lista SL(N)INA pojavilo se prvo pero bez katrana, čija je specijalnost pravljenje Vrzinog kola. Sudeći po prezimenu neimenovanog, Vrzino kolo je u njegovoj familiji tradicija koja se prenosi s kola na koleno, i s kolena na kolo. Po smernicama kolovođe Vrze, istraga o ubistvu Đinđića imala je neverovatne obrte – u njoj su se s vremena na vreme pojavljivali treći metak, drugi snajperista, osmi putnik, Peti parkić, deveta rupa na svirali, Šesta beogradska gimnazija, trinaesto prase, peti element, prva violina, sedam sekretara Skoja, četiri godišnja doba, tri praseta i deset upola s lukom. Stvar je dobila na ozbiljnosti kad je u celu stvar umešao i ozbiljnu muziku. Jedno njegovo istraživanje doprlo je do samog vrha filharmonije.
Tada je sumnjičio izvesnog Rajmonda Rojnika, Hrvata koji se baš tih dana oko 12. marta navrz’o da pređe granicu prema Srbiji. Čime je postao izuzetno sumnjiv. Poznato je da svi koji prelaze granicu dan uoči nekog atentata imaju opasne namere. Još ako nose oštru palicu bele boje, zvanu dirigentska, onda su oni spremni i da diriguju, dakle da inspirišu, odnosno da organizuju već grupu ljudi da sviraju po njegovom. Ako može onog što svira trubu da uskladi s onim koji svira harfu, taj može, recimo, da spoji i braću Simović i braću Bajić oko istog zadatka.
Takav kakav je, analitičan, mister Vrzino kolo utrčao je ovih dana na steno-daktilo kolegijum lista SL(N)INA, gde je zatekao glavnog urednika Vojislava Koštunicu, zamenika glavnog urednika Dušana Mihajlovića, pomoćnika glavnog urednika Dejana Mihajlova i stenografistu Sreljića, zvanog Srelja.
Prema stenogramu s kolegijuma, Vrzino kolo se prvo obratio stenografisti, što dosta govori o podeli posla i međuljudskim odnosima u SL(N)INU: „Recite, šefe!“, rekao je Vrzino kolo stenografisti. Na šta su svi počeli uglas da mu izdaju zadatke, smernice i recepte za tufahije. Usledila je naslovna strana novog broja SL(N)INA, gde je iz stenograma izvučen citat koji dosta govori o suicidnim sklonostima Zorana Đinđića. On, naime, nije hteo da rasturi Red hot čili beretke, jer ih je smatrao za obične električare. Banderaše. Rekao je: „Oni su meni ko Elektroprivreda Srbije“. To je najbolja definicija Beretki od njihovog osnivanja naovamo. Istina, kad se pročita ovaj kolmovani stenogram, može se malko posumnjati da je oprema stenograma redakcijska, skraćenje stenograma redakcijsko i sastavljanje stenograma, isto, redakcijsko.
Postojanje „mož’ da bidne, ali ne mora da znači“ stenograma odmah je osporila Liberalno demantovana partija (LDP). Oni najbolje znaju, jer niko od njih nije bio na toj sednici Vlade. A, „Sunce li ti Žarko“, lider Stenografsko-demokratske unije (SDU), potvrdio je da je stenogram autentičan, objasnivši da su se sednice Vlade održavale u dva dela – u prvom delu su pričali sve ono što nisu mislili, i to su snimali, a u drugom delu sve ono što su mislili, i to nisu snimali. Tako su zavaravali trag D. Mihajlovu, za koga su vizionarski znali da će jednoga dana postati čuvar stenograma u letnjem periodu. Pa sad čuva samo one stenograme u kojima se nalaze sve stvari koje u Đinđićevom kabinetu nisu mislili. Stenogrami drugog dela sednice nalaze se u stenogramskoj memoriji Dragana Milovanovića, eksministra za rad. Njemu je povereno da u glavi snima onaj deo sednice gde su mislili, jer on nije mislio ni u prvom ni u drugom delu. A fotografski pamti. Svoje ime i prezime, recimo, zapamtio je iz petog puta.
SteNINgram je, inače, fantastičan – govori da je u Đinđićevoj vladi bilo i pametnih pojedinaca. Recimo, onaj koji se u steNINgramu pominje kao „premijer“. On je jedini nastupao pod geslom „mozak s mudima“. Ostali su nastupali pod geslom „muda bez mozga“. Ministar poljoprivrede je, na primer, tražio od „premijera“ da lupi šakom o sto i raspusti RHČ Beretke. Zato što je ministar poljoprivrede najviše strahovao za svoj život. Seljaci su odavno hteli da ga nabodu na vile. „Beretke“ nisu, ali veličina svih 18 lidera DOS-a upravo se ogledala u tome što niko od tih nije računao da će Legija ubiti jednu potpuno nebitnu figuru – Zorana Đinđića. Svi su mislili da će ubivati bitnije figure. Njih.