ENČovek se uplašio za sopstvenu bezbednost i bezbednost svoje porodice. Njegov strah svakako nije bezrazložan, bila ta informacija tačna ili ne: već su počele da mu stižu pretnje kidnapovanjem i ostalim „posledicama slave“.
Novinarska udruženja, Ministarstvo kulture, čak i OEBS, više puta su proteklih dana upozoravali „neke medije“ da se ne može objavljivati baš svaki tekst ili fotografija koja vam padne šaka. NUNS, UNS i OEBS reagovali su, na primer, zbog objavljivanja fotografija mladića koji je u Beogradu pretio samoubistvom i mladića kojeg su u zoo-vrtu glavnog grada rastrgli medvedi. Povodom nevolja trsteničkog penzionera niko se nije oglasio, iako je to do sada najozbiljniji slučaj medijskog nasilja.
Jer, mladić koji je izražavao nameru da skoči sa zgrade u Bulevaru kralja Aleksandra to ipak nije učinio, do tragedije nije došlo. On je zbog tekstova i fotografija u „nekim medijima“ mogao da ima samo manje neprijatnosti. Tragedija u zoološkom vrtu već se bila dogodila, pa su „neki mediji“ mogli „samo“ da prodube i pojačaju bol koji su neminovno osetili njegovi bližnji. Ali u „slučaju loto sedmice“, ovi mediji kao da su imali nameru da izazovu tragediju, jer bez njihove intervencije niko ne bi ni znao da čovek iz tog i tog grada, pod tim i tim imenom uopšte postoji.
„Neki mediji“ su, dakle, ovog puta baš prekardašili i mora im se nekako stati na put pre nego što neko zbog njih izgubi glavu. ALI, ovde je najznačajnije pitanje: Zašto? Zašto je nekome uopšte stalo da zavrti u tuđu spavaću sobu, frižider, novčanik… i da posle o onome što je video i čuo uz talambase i krupne naslove obavesti ceo svet? Kada su predmet interesovanja osobe koje obavljaju nekakvu javnu funkciju, onda to može biti i opravdano i legitimno. I kad je reč o ostalim „javnim ličnostima“, koje u stvari žive od toga što su svoj privatni život učinile javnim, i to se može razumeti. Čak i kad starija gospođa sa drugog sprata budno motri na svaki pokret stanara svog ulaza, da bi to posle uz kaficu prepričavala komšinicama to, ma koliko odvratno bilo, ostaje u uskom krugu posvećenih. Ali ovo patološko, ničim izazvano denunciranje običnih građana, koje praktikuju „neki mediji“, a zbog kojeg neko može i da strada, gore je i do svetske pomame za „rialiti šou“ programima, jer su učesnici takvih TV emisija svojevoljno pristali da im spektatorijum zaviruje pod donji veš.
