ENKažem ipak, jer je to očigledno važnije od Ustavnog suda koji ima biti sastavljen proporcionalno, da bi svaka parlamentarna stranka imala svog sudiju. A zašto ne i vanparlamentarne stranke, pa da nam i Ustavni sud bude „koncentracioni“? Polako, biće i to…
Nego da se vratimo na temu: ko je šta klepio od javnih preduzeća videćete po novinama. Nema, međutim, Studija B. A gde je Studio B? Po svemu sudeći, Studio B je već obavljen.
Nekoliko indicija ukazuje da je ta stvar rešena ranije. Naime, još se siromah Nenad Bogdanović nije čestito ni ohladio, a već je počela podzemna politika i besprincipijelno cenjkanje oko Studija B. Vrapci koji lete oko „Beograđanke“ počeli su odmah po vesti o smrti gradonačelnika da cvrkuću o pregovorima koji su u toku. Tužni zbor brzo se dogovorio o nasledniku, jer da „ne treba izneveriti političku volju glasača“ koji su Nenada Bogdanovića izabrali. Znajući s kim imamo posla, taj dogovor mora da je papreno koštao: jedni su mlitavi, a drugi pokvareni. Sva je prilika da će biti „izneverena politička volja glasača“ koji su izabrali Nenada Bogdanovića, a on je onda predložio Draganu Milićević za glavnu urednicu RTV Studio B. Politička volja glasača je jedno, a ostavinska masa drugo. Hoćete gradonačelnika po volji građana? Evo vam ga, odustajemo, ali dajte Studio B, odavno ga čekamo…
Stvar je kulminirala hladnom i službouljudnom ostavkom Dragane Milićević. Ta pristojna i sposobna žena nije htela da čeka ono za šta je slutila da sledi, niti je htela da se upušta u prave razloge toga što će uslediti. To stoga što je lepo vaspitana i što joj se sve to – sasvim očigledno iz teksta ostavke – jednostavno gadi. Dragana Milićević je gospođa i neće sebi dopustiti da se ponižava. Ima ko se tu prvi ponizio, hvala na pitanju, ali o tome malo niže.
Kad čovek pogleda, taj Studio B uvek je – u skladu sa svojom nebeskom pozicijom nad Beogradom – privlačio gromove, praćke i strele. Komuniste je nervirao ne samo zbog Duška Radovića nego u principu, pa je jedva dobio dozvolu za televiziju. Slobu i njegove zauvek je iznervirao 9. marta 1991. Do 2000. je trajalo otimanje o Studio B, najurivani su urednički timovi, dovođeni narodni izdajnici, pa je kuća preotimana i stalno tako, da ne ulazimo u tu nadasve zanimljivu i sramotnu priču. A zašto sve to? Mora biti da je to bilo zato što su Beograđani voleli taj Studio B od početka.
Demokratska stranka Srbije, međutim, nije volela Studio B takav kakav je. Koštuničina vojujuća pravednička sekta, kao i obično, nije izdržala da ne progovori na lakat čim se malo ohrabrila: predsednica Upravnog odbora tog istog Studija B, gđa Ljiljana Čolić (DSS), našla je za shodno da izjavi da je „duboko nezadovoljna antisrpskim delovanjem“ Studija B. „Antisrpskim“, ni manje, ni više. Šta je time htela reći gđa Ljilja, „Hristova nevesta“, kako je zove Biljana Srbljanović?
Prevedeno na srpski jezik, „antisrpsko“ je sve ono što nije bogougodno osetljivom uhu inkvizicije DSS i srpskih radikala, kojima je DSS ionako tek „ideološka komisija“. Hristova nevesta nije precizirala šta je tu „antisrpsko“, ali za tim nema ni potrebe: dovoljno je zalepiti tu kobnu etiketu, a „psi Gospodnji“ (canes Domini) već znaju kako da nosiocu poderu bezbožničku guzicu.
Strela je, dakle, bila odapeta još tada; posle je samo pitanje vremena kada će fatva biti izvršena, pa je, eto, došao i taj dan. Dosta je bilo i vašeg „antisrpskog“, dohakali ste, bando izdajnička, neće morati više Aleksandar Vučić da se prenemaže i glumata uzdrhtalim glasom duboku indignaciju nad tim Studiom B. Ko će i kako naslediti Draganu Milićević ostaje da se vidi, ali strela je pogodila.
Postavlja se – po ko zna koji put – pitanje: zašto je Demokratska stranka sebi dopustila da još jednom bude ponižena? Malo li je što su izvikali ovaj nesrećni Ustav, a da ga nisu ni pročitali; malo li je što su Koštunici dali da bude premijer i još svašta zauzvrat, samo da bi pristao; malo li je što su ostavili Jočića, Bulatovića i Velju Ilića, eto im ga tamo, neka ga vode kući? Malo li je što ni v.d. republičkog tužioca nisu uspeli da postave, nego im je ostao onaj Stojkovićev? Ima li kraja poniženjima koja je Demokratska stranka spremna da podnese? Svaki put sam mislio da je tada dotaknuto dno, ali je ispalo da ima i niže.
Nije ovde reč samo o Dragani Milićević, mada je ona jedna vrsta simbola, takva kakva je, pristojna i lepo vaspitana, lepa i pametna (što se ovde ne oprašta). Reč je o Studiju B, simbolu većem i značajnijem i od Dragane i od svih nas. Zar se još nismo naučili šta nam je Studio B značio od 1970? Zar nema u Demokratskoj stranci nikoga da zaštiti Duška Radovića, Slobodana Glumca, Dragana Markovića i sve druge, zaključno sa Draganom Milićević? Ej: kako bi se Duško Radović proveo sa Ljiljanom Čolić, Aleksandrom Vučićem i Vojom Koštunicom? O Velji Iliću i da ne govorimo… Nije Studio B onih nekoliko spratova na vrhu zgrade, koji se ljuljaju na košavi. Studio B su ljudi, a „Beograđanka“ tek neboder, zidine. Da nije bilo tih ljudi, uzaman bi zujala elektronika na košavi.
PS: Juče sam bio u Bavaništu, Južni Banat, gde se mi kopamo, što vele Crnogorci. Tamo leže moja majka, članica prvog narodnooslobodilačkog odbora u Vojvodini i moj tata, koji je u rat ušao kao potporučnik kraljevske vojske, a izašao kao partizanski major, bez pauze kod narodnih izdajnika. Moja mama je jedva živu glavu spasla od onog dr Špilera. Nastavljači lika i dela dr Špilera danas hoće da marširaju u Novome Sadu.
Sad, kad sam ovo napisao, idem u Novi Sad.
Miloš Vasić
