Novinarstvu u Srbiji kao da nedostaje tek par “koraka” do njegove komemoracije. Srećom, umiranje javnog informisanja dugotrajnije je i od „gladne godine“. Ovo nije tužbalica, ni lament nad “sedmom silom”, već samo uvod u pitanje: ko je, ili šta, i kako živi novinar u Srbiji danas?
Profesija toliko važna svakome, od političara i politikanata, preko biznismena i tajkuna, do običnih smrtnika, pa i onih sumnjivo pismenih i dokazano nepismenih, kakvih je u srpskom društvu napretek. Svima osim zvaničnoj statistici kojoj je medijska delatnost nevažna, zapravo lukavo sakrivena u podacima koji bi trebalo da nešto pouzdanije kazuju o društvu i životu. Statistički kalendar, valjda jedan od najvažnijih razloga za postojanje Republičkog zavoda za statistiku, vodi i zavodi informisanje skupa sa komunikacijama.
Zašto, postaje jasnije posle uvida u poslednji publikovani “kalendar” koji navodi da je u delatnosti Informisanje i komunikacije u 2019. godini bilo 67.481 zaposlenih. Koliko je u toj popriličnoj numeri medijskih radnika, ne zna se. Kao ni tačan broj novinara. Prema procenama novinarskih udruženja u tom statističkom loncu približno ih je tek pet, šest hiljada.
Kreatori statistike navode još jedan, takođe nejasan zbirni podatak: u pomenutoj branši je od 2015. broj uposlenika porastao, bolje rečno skočio za 15,5 hiljada!!! Kakav uspeh najuspešnije ekonomske politike u Evrope, a biće i na planeti. A tek kad se zaviri u finansijske računice, gle berićeta za novinarsku raju: prosečna bruto zarada u delatnosti zvanoj Informisanje i komunikacije pokojne 2019. iznosila je tačno 133.402 dinara. Precizno, nema šta, kao za onom trpezom gde jedni žderu meso, drugi kupus, a svi, u proseku, sarmu.
Prema istom “kalendaru”, zaposleni u informisanju i komunikacijama najbolje su plaćeni – izdašno koliko bankari i agenti osiguranja (133.877 dinara). Nevernici u profesionalnim novinarskim udruženjima ne veruju puno u statistiku: NUNS ankete ukazuju na prosek od nekih 300 evra, dok je prema UNS to negde između 38 i 45 hiljada dinara. Bile bi te brojke još bednije da, “srećom”, direktori i njihove voditeljske “zvezde”, pre svega na RTS i drugim, prorežimskim propagandim medijskim mašinerijama, ne dobijaju 10-15 puta više. I više!
No, nećemo ponovo o sarmi. Na kraju ove kratke storije o golom preživaljavanju novinara, valjda je suvišno objašnjavati zašto pripadnici srpske “sedme sile”, ili kako to Englezi kažu “četvrtog staleža”, beže u marketing agencije, razne pi-ar i pres-službe, ali i druge, manje zvučne ali unosnije profesije. Jedan kolega, iskusan i veoma ugledan člankopisac, na pitanje zašto ga nema u novinarstvu objasnio mi je da negde zameni osigurač, negde gumicu na slavini, i dnevno dobije više nego za članak na kome bi radio nekoliko dana. Dodao je još i to da je i majstora sve manje, kao i novinara, i da u Srbiji danas ni za jedan od tih zanata nisu presudni znanje, veština, poštenje i pouzdanost. Baš kao ni u državnoj statistici.
