Novinari se u Srbiji ne osećaju bezbedno

Šest novinarskih udruženja, asocijacija i organizacija napustilo je Radnu grupu za bezbednost i zaštitu novinara koju je u decembru prošle godine formirala Vlada Srbije. Neposredan razlog za ovakvu odluku Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Asocijacije medija, Asocijacije onlajn medija (AOM), Poslovnog udruženje Asocijacije nezavisnih lokalnih medija „Lokal pres“ i Fondacije Slavko Ćuruvija bilo je upadljivo ćutanje ovog tela povodom poslednjih napade kojima je izložen istraživački portal KRIK koji se bavi organizovanim kriminalom i korupcijom.

U ovom trenutku sasvim je neizvesna budućnost Radne grupe za bezbednost novinara jer se radi o uglednima članicama čijim izlaskom ovo telo gubi neophodan kredibilitet, a samim tim postavlja se i pitanje efekata njenog angažovanja u ovoj veoma važnoj oblasti.

Ministarstvo kulture i informisanja uputilo je poziv udruženjima i asocijacijama koje su istupile iz Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara da još jednom preispitaju svoju odluku “kako bismo mogli da nastavimo zajednički rad na poboljšanju bezbednosti i zaštiti novinara, a sve u cilju stvaranja boljeg medijskog okruženja”, ali do sada situacija se nije promenila.

Prorežimski mediji, tabloidi, kao i pojedine televizije sa nacionalnom pokrivenošću, direktno su optužili KRIK da sarađuje sa kriminalnom organizacijom na čijem čelu se nalazi Veljko Belivuk, poznatiji kao “Velja Nevolja”, inače i vođa navijačke grupe “Principi”. Belivuk i na desetine članova ove organizacije uhapšeni su u velikoj policijskoj akciji pod sumnjom da su počinili nekoliko ubistava, bavili se švercom narkotika, ali i navodno pripremali atentat na predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Kriminalizacija KRIK-a, inače jednog od najuglednijih istraživačkih portala, dobitnika mnogih medjunarodnih i domaćih nagrada, krenula je nakon emitovanja razgovora  između Belivuka i roditelja jednog od nestalih mladića za koga se sumnja da je ubijen. “Velja Nevolja” je, prema onom što se čulo na TV PINK, televiziji bliskoj vladajućoj stranci, uputio Nenada Markovića, oca nestalog Strahinje Markovića, da se obrati novinarima KRIK-a.

Apel predsednika Aleksandra Vučića koji je pozvao celokupnu srpsku javnost da ne “napada ni KRIK ni bilo koga drugog”, u takvoj situaciji delovao je neiskreno i cinično jer su se i posle toga pojedini funkcioneri Srpske napredne stranke i prorežimski mediji izjavama i tekstovima naslovljenim, primera radi, sa “KRIK postao glasilo Belivuka”  ili “Tajni dil KRIK-a i Belivuka”  , trudili da direktno povežu KRIK i ovu kriminalnu organizaciju.

Osim pokušaja profesionalne diskreditacije, ono što je zabrinulo i novinare ovog istraživačkog portala, ali i profesionalna udruženja i asocijacije, je činjenica da ovako intonirani tekstovi direktno ugrožavaju bezbednost njihovih kolega iz KRIK-a. U Srbiji, naime, već dugo besni rat između dva kriminalna klana, “škaljarskog” i “kavačkog”, u čijem sukobu je do sada stradalo na desetine pojedinaca. Svrstavanje i povezivanje KRIK-a sa jednom od sukobljenih strana je zapravo pretvaranje novinara ovog portala u potencijalnu metu drugog klana.

Stevan Dojčinović  , urednik KRIK-a, je ocenio da napadi na KRIK nikada nisu bili „brutalni kao sada“, i dodao da je KRIK o ekipi Veljka Belivuka i njenim vezama s vlastima pisao od 2016. godine, „a sada odjedanput pokušavaju da prikažu da mi u stvari radimo sa kriminalcima“.

„Mislim da je poprilično neverovatno da su to uradili i naravno da se osećam nebezbedno, a mislim i cela redakcija“, kazao je Dojčinović.

Ivana Stevanović, izvršna direktorka Fondacije “Slavko Ćuruvija”, je reklada je neposredan povod za napuštanje radne grupe „zid ćutanja“ sa kojim se javnost susrela prethodne nedelje u vezi sa napadima na novinare KRIK-a. Ističe da je izuzetno važno to što je Skupština Srbije preuzela čitav narativ od tabloida, te nastavila da crta metu novinarima. Stevanović upozorava da je ovo jedan od najozbiljnijih slučajeva targetiranja novinara u poslednjih desetak godina. 

Generalna sekretarka Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Tamara Filipović navodi da je ovo udruženje iz radne grupe istupilo jer nije bilo vidljivog poboljšanja kada je u pitanju bezbednost novinara. 
„Mi nismo videli neko poboljšanje, naprotiv, verbalni napadi i uvrede upućene novinarima koje najčešće potiču od političara nastavljeni su i posle našeg ulaska u grupu u kojoj se nalaze i predstavnici države”, ističe Filipović.

Bez obzira na krajnji efekat, povlačenje ove grupe novinarskih udruženja i asocijacija, nakon kratkog primirja nakon formiranja Radne grupe, otvorilo je ponovo pitanje bezbednosti novinara ali, čini se, iz jednog novog ugla. Ako je do sada i bilo nekih dilemma, izgleda da je kod većine u medijskoj zajednici sazrelo shvatanje da bez promene u ponašanju vlasti prema kritički nastrojenim medijima nisu mogući pozitivni pomaci u poboljšanju bezbednosnih uslova u kojima rade novinari.

Prema evidenciji NUNS-a, od početka godine zabeležen je 21 slučaj napada i pritisaka na novinare bez obzira na formiranje Vladine Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara. Treba se podsetiti da u Srbiji postoji još i Komisija za rasvetljavanje ubistva novinara, zatim Stalna radna grupa za bezbednost novinara i sporazum o uspostavljanju „Platforme za evidenciju slučajeva ugrožavanja bezbednosti i pritisaka na novinare i ostale medijske aktere“ koju je inicirao Zaštitnik gradjana.

Uprkos ovim potezima vlasti koja želi da pokaže kako se zapravo brine o njihovoj bezbednosti, novinari, pre svega, kritički nastrojenih medija nisu unazad nekoliko decenija bili u težoj situaciji o čemu, između ostalog, svedoči i paljenje porodične kuće novinara Milana Jovanovića.

Ono što zaista zabrinjava je opšta atmosfera u kojoj rade novinari. Nju karakterišu stalne hajke na novinare nezavisnih medija u tabloidima, ali i u Skupštini Srbije, pre svega od strane poslanika vladajuće koalicije, proglašavanje novinara “stranim plaćenicima” i tretiranje pojedinih medija kao političkih protivnika.

U takvim uslovima, kad je prilično očigledno da vlast zapravo generiše ambijent u kome se novinari sve manje osećaju bezbedno, prilično je neralno očekivati da će se novinari zaštititi (samo) formiranjem raznih komisija.

U medijskoj zajednici sve više sazreva saznanje da je ključ bezbednosti novinara zapravo u promeni generalnog odnosa vlasti prema slobodnim i nezavisnim medijima. Dijalog sa Vladom Srbije je neophodan ali i poslednji primer sa napadom na portal KRIK i napuštanje novinarskih i medijskih udruženja Radne grupe za bezbednost i zaštitu novinara svedoči da vlast ne pokazuje spremnost da zaštiti novinare promenom opšteg narativa, već formiranjem komisija. A odnos vladajuće stranke prema kritičkim medijima je problem koji će biti mnogo teže rešiti od (ne)učestvanja novinarskih i medijskih udruženja u radu raznih državnih tela i komisija.