Neposredan razlog za ovakvu odluku Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Asocijacije medija, Asocijacije onlajn medija (AOM), Poslovnog udruženje Asocijacije nezavisnih lokalnih medija Lokal pres i Fondacije Slavko Ćuruvija (FSĆ) bilo je upadljivo ćutanje ovog tela povodom poslednjih napada kojima je izložen istraživački portal KRIK.
Ova vest je, razumljivo, izazvala mnogo pažnje i reakcija. U vremenu pretrpanom događajima, ipak, posle nekoliko dana, kao da se zaboravilo na ovaj potez.
I to je ono što zapravo zabrinjava. Koliko god da je opravdano napuštanje Radne grupe, mada je bilo onih koji su bili protiv samog ulaska u jednu od mnogobrojnih sličnih tvorevina vlasti, o stanju u medijskoj zajednici mnogo više govori ono što se (nije) desilo, nakon ovog poteza.
Nesporno je da je bezbednost novinara ugrožena i to je nešto u čemu se slažu gotovo svi akteri koji ne pripadaju bloku provladinih medija.
Upravo zbog toga, očekivalo se da, osim razloga za napuštanje Radne grupe, u pratećem saopštenju saznamo i šta će nakon toga preduzeti NUNS, NDV, AM, AOM, Lokal pres i FSĆ.
IZAZOV ZA MEDIJSKU ZAJEDNICU
Nažalost, do danas novinarska udruženja i asocijacije, koliko je poznato, nisu zajedno seli za sto i dogovorili se šta će dalje činiti. Državi su pokazani zubi, poslata je jasna poruka novinarskoj zajednici, međunarodnoj i domaćoj javnosti, ali ništa dalje od toga. I to je ono što, zapravo, zabrinjava. Ova tema je izuzetno važna da bi se stvari rešavale bojkotom. Pokazano je da format radne grupe u kojoj se sedi zajedno sa predstvanicima vlasti ne funkcioniše, ali na medijskoj zajednici je, upravo zbog toga, da osmisli aktivnosti koje će biti praktično nastavak, sledeći korak ove grupacije u zaštiti bezbednosti novinara.
Ne treba imati iluzija da je vlast spremna na velike ustupke, ali ne sme se ni upasti u zamku da režim, poziv na nekakav dijalog upiše kao svoj poen, barem pred međunarodnom zajednicom, poturajući tezu “evo mi hoćemo da razgovaramo, ali oni neće”. A da, u međuvremenu, nastavi sa praksom stroge kontrole medijskog prostora.
KO I KAKO GENERIŠE ATMOSFERU LINČA
U takvoj situaciji, medijska zajednica mora zauzeti aktivan stav i još jednom, iznova, naterati vlast da povuče konkretne poteze i pokaže svoju (ne)spremnost na dijalog i medijske reforme. A to se može postići samo otvaranjem suštinskih pitanja, dijaloga o tome ko i kako generiše atmosferu linča prema novinarima nezavisnih i slobodnih medija. Novinari moraju da prestanu da se bave isključivo posledicama. SOS telefon, kontakt tačke i ostale mere koje su preduzimane u ovoj i drugim radnim grupama i komisijama predstavljaju važan segment bezbednosti novinara i to niko ne treba da spori.
Ali, ponavljam, to su samo posledice opšte atmosfere u društvu koje upravo generiše ta ista vlast sa kojom se pregovara o bezbednosti novinara. Najveću grešku koju čini medijska zajednica je upravo to što svaki dijalog sa vlašću ne počinje i završava se pitanjem da li je moguće govoriti o efikasnoj zaštiti novinara ako tablodi pod kontrolom režima, poslanici u Skupštini Srbije, državni funkcioneri, jedan deo naših kolega najprimitivnije vređaju, proglašavaju “stranim plaćenicima“, ljudima koji učestvuju u pripremi atentata na Aleksandra Vučića. To je zapravo dominatno ugrožavanje bezbednosti novinara, tema o kojoj se mora razgovarati sa predstavnicima vlasti, stalno i uvek, ako je moguće u otvorenom dijalogu od koga ne treba bežati.
NEOPHODAN NOVI PRISTUP
Mora se javno tražiti odgovor od vlasti zašto generišu atmosferu u kojoj se novinari osećaju nebezbedno, umesto da se dijalog vodi o tome šta će se preduzeti kada se novinar nešto desi, što je taktika vlasti svih ovih godina. Umesto o uzrocima, režim stalno forsira dijalog o posledicama a dobar deo medijske zajednice pristaje na ovu perfidnu taktiku. Sa tim se mora odmah prestati i pozvati vlast na dijalog o suštinskim pitanjima bezbednosti novinara. Kada Kebara, Pilja, Martinović, ali i Vučić i Brnabić, prestanu da kriminalizuju slobodne i nezavisne medije, može se sa vlašću razgovarati i o drugim, tehničkim pitanjima.
Do tada, ovo je jedina tema o kojoj se može i mora diskutovati, otvoreno i bez rukavica. Zato na novinarskim i medijskim udruženjima hitno potreban novi pristup ukoliko zaista žele da pomognu u stvaranju bezbednijeg okruženja za rad novinara.
