ENNismo samo pisali, mada jesmo bili vredni i bez izuzetka voleli novinarstvo, često o tome pričali, čitali rukopise jedan drugom, prihvatali primedbe, trudeći se da „sve bude jednostavno i razumljivo čitaocima, a lepo napisano“, kako je voleo Saša da kaže kao dobar stilista i sjajan poznavalac jezika. Sećam se da smo nas dvoje rado čitali iste knjige. Razmenjivali smo ih – uz Sašinu duhovitu opasku, jer mu je duhovitost, mirna nenametljiva, usputna, bila jedno od obeležja – da to moramo da činimo u tajnosti da nas svi drugi okolo ne uhvate da još čitamo i knjige! Veselili smo se zaljubljivanjima, prvim automobilima, venčanjima, rađanjima dece i njihovim odrastanjima uz neminovne dogodovštine. Bila je to ona lepa svakodnevica u Večernjim novostima gde su nam još urednici bili veoma ugledni novinari, erudite, gde su nastajala buduća novinarska ugledna imena. Istovremeno smo prolazili i kroz krize zajedno, naročito u burnoj 68, a pogotovo početkom 70-ih u vreme obračuna s liberalizmom, kada je baš Saša platio potpuno nezasluženu cenu. Nije se žalio, uvek je ostajao miran, svako nezadovoljstvo, nepravdu, gorčinu nosio je u sebi i to sa osmehom ili nekom ironičnom, a istovremeno dobroćudnom primedbom, što je redak talenat.
Ostali smo bliski, baš kao i neki iz našeg ugla iz Večernjih novosti, i kad je otišao i sve vreme trogodišnjeg prekida bio bez posla, što je preživeo zahvaljujući ogromnoj odanosti i ljubavi u porodici od Anđelije i dva sina. Nikakvi teški dani nisu mogli da promene njegov odnos prema novinarstvu, njegove životne principe, etičnost. Pridružio nam se u Borbi 1994. i ostali smo zajedno, kroz Našu Borbu, pa sve danas do Danasa. Bili smo spremni na sva odricanja, voleli profesiju, porodicu, druženja – bez ostatka.
Ovog vikenda javljaju se njegovi drugari iz Novog Sada iz gimnazije, ali i oni, kao Zorica Pašić, koji su svoju novinarsku profesiju iz novosadskog nekadašnjeg Indeksa produžili u beogradskom nezavisnom novinarstvu.
Gordana Logar
