EN
Tokom epidemije isplivalo je na površinu i opšte nepoverenje građana, konstatovala je finansijska savetnica i biznis kouč Karolina Herbut iz Malog Iđoša: „Većina nije bila sigurna šta je zapravo tačna informacija, i šta god da su ljudi čuli svako je to tumačio i prenosio iz svog ugla. Meni više deluje da to stvara najviše konfuzije i dezinformacija.“
Upravo tu na scena stupa profesionalno novinarstvo i pravo na objektivno, tačno i pravovremeno informisanje, kojeg je i tokom prošle godine, ali i ove godine, manjkalo, jer su novinari i novinarke direktno bili onemogućani da rade svoj posao. Posebno kada se setimo vanrednog stanja u Srbiji tokom proleća 2020. godine.
Podsećamo, Vlada Srbije usvojila je 28. marta 2020. godine zaključak o informisanju, kojim se obaveštavanje javnosti centralizuje, a svima koji objave informacije koje se odnose na lečenje kovid-19, a koje su saopštila “neovlašćena lica” preti sankcijama koje važe za period vanrednog stanja. Ovaj zaključak je pod pritiskom javnosti bio relativno brzo povučen.
Upravo ovaj vladin potez predstavlja po rečima Maje Leđenac, potpredsednice Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) primer loše prakse u odnosu institucija prema obaveštavanju građana.
“Država se branila da je u pitnju bila odluka koja je trebalo da spreči pojavu lažnih vesti, ali to se u modernim društvima ne radi tako. Da bi se sprečila pojava lažnih vesti potrebno je upravo suprotno – da svi mogući kanali komunikacije i prikupljanja validnih informacija za medijske profesionalce budu dostupni i otvoreni. Ako nisu, tada možemo očekivati alternativne metode ili nagađanja. Uloga države je upravo da to spreči, a ne da ograničava protok informacija kako bi u konačnici plasirala samo one informacije koje joj idu u korist”, smatra Maja Leđenac i konstatuje da se upravo to desilo u slučaju Srbije:
„To nikome nije donelo dobro – ni novinarima koji su bili hapšeni jer su izveštavali o problemima koje država nije dozvolila da se vide a bili su važni za zdravlje ljudi, ni građanima koji su dobili iskrivljenu sliku u najvažnijem momentu za javno zdravlje, a na kraju ni onima koji su odluku doneli jer su se suočili sa snažnom kritikom, gde su sva opravdanja zvučala potpuno besmisleno.”
Ovakvo postupanje nadležnih u kriznoj situaciji, sigurno je dovelo do pada poverenja građana u njihov rad, odluke i postupanje, smatra Maja Leđenac, i podseća da je Srbija jedina zemlja u kojoj je zabeleženo hapšenje zbog izveštavanja o virusu korona.
“Građani koji žive u manjim lokalnim sredinama posebno su bili pogođeni ovim lošim odlukama, jer je njihovo informisanje bilo najviše ugroženo. Da ne govorimo o tome da je lokalna medijska scena već u poslednjih više od 10 godina potpuno uništena nekim drugim procesima, poput privatizacije i slično. Lokalne zajednice su tako bile primorane da odgovore na brojna pitanja i strahove traže po grupama na društvenim mrežama ili da se oslanjaju na sopstvenu procenu. To je najlakši put ka gubitku poverenja – kada država ostavi svoje građane na cedilu u najkritičnijim momentima za njihov život”, zaključuje potpredsednica NDNV-a.
Problematičan dolazak do pouzdanih informacija od relevantnih institucija tokom epidemije
„Dolazak do pouzdanih informacija od relevantnih institucija tokom epidemije jeste bio problematičan, no viš od toga zabrinjava utisak pojedinih novinara da čak i informacije koje su nekako uspevali da dobiju od zvaničnih institucija – nisu smatrali pouzdanim“, smatra novinar Denis Kolundžija, autor istraživanja „Kvalitet informisanja u lokalnim zajednicama o pandemiji kovida 19“.
Ovo istraživanje je sprovela Fondacija „Slavko Ćuruvija“ je od 15. marta do 28. septembra 2020. godine putem ankete među novinarima šest medija u isto toliko, po principu ravnomerne geografske zastupljenosti, odabranih lokalnih sredina. U istraživanju su učestovali novinari portala Magločistač (Subotica), Istmedia (Bor), Kolubarske (Valjevo), Glas Šumadije (Kragujevac), Foruminfo/TV Forum (Prijepolje) i Panpress (Pančevo).
“O kvalitetu informisanja građana u tim sredinama možda najbolje svedoči zaključak da su tokom čitavog posmatanog perioda samo novinari Istmedia iz Bora naveli da su imali dovoljno pouzdanih informacija o epidemijskoj situaciji u svojoj sredini”, dodaje Kolundžija.
Novinarka Aleksandra Isakov, dopisnica lista Politika iz Subotice, podseća da su infomisanje javnosti o epidemiji kovid-19 preuzeli predstavnici političke vlasti.
„U više navrata smo pisali i govorili da je u vreme pandemije, posebno prvih meseci, informisanje bilo neodgovarajuće, zakasnelo, nepotpuno, da nismo dobijali, niti smo imali mogućnosti da dođemo do odgovarajućih informacija. Postojala je potpuna zatvorenost relevantnih zdravstvenih službi, ali ne njihovom voljom, a informisanje su preuzeli predstavnici političke vlasti”, kaže Aleksandra Isakov.
Novinarka iz Subotice primećuje i to da je tek kasnije, posle više meseci i nakon što su i novinarske organizacije i brojni mediji kritikovali centralizovano informisanje pri čemu javnost nije mogla da dobije prave podatke, situacija je postepeno počela da se menja.
“Dozvoljeno je i pojedinim predstavnicima zdravstvenih institucija da daju podatke za koje se može smatrati da su bili daleko pouzdaniji od onih koji su iznošeni na početku pandemije”, dodaje naša sagovornica, uz konstataciju da se može primetiti da je otvorenost ka medijima pojačana i sa početkom masovne imunizacije i potrebom da se građani obaveste o punktovima za vakcinaciju.
„Ako je potrebno izneti neku zbirnu ocenu to je da sa početkom pandemije nadležne službe u Subotici nisu snašle, da javnosti nisu pružile pravovremene i valjane odgovore“, zaključuje novinarka Aleksandra Isakov.
Novinar Denis Kolundžija dodaje da je pomenuto istraživanje pokazalo da, osim oko dobijanja informacija o posledicama epidemije, novinari i mediji su se suočavali i sa pokušajima lokalnih vlasti da ih cenzurišu, zastraše ili da da kroz neki drugi vid pritiska utiču na izveštavanje o lokalnoj epidemiji koronavirusa.
“Isto tako, lokalne vlasti nastojale su da smanje ili ukinu informisanje o drugim značajnim lokalnim temama”, konstatuje Kolundžija i postavlja nekoliko, možda retoričkih, pitanje:
„Tu je, zatim, i pitanje svih pitanja – čak i da su sve institucije postale maksimalno otvorene prema medijima i javnosti u pogledu davanja informacija o epidemiji, ko više, naročito nakon prošlogodišnjeg otkrića BIRN-a o planskom umanjivanju broja preminulih od koronavirusa, veruje zvaničnim podacima i onome što zvaničnici govore. Da ne pričam o tome koliki je broj, a on je u međuvremenu mogao samo da naraste, onih koji ne veruju ni u samo postojanje virusa ili, u jedva boljoj varijanti, virus ne doživljavaju ozbiljno. A za to su, dobrim delom, odgovorni i mediji, pogotovo oni provladini.“
Da li je tokom epidemije kovid-19 poraslo poverenje u novinare i medije?
Krajem 2020. godine Centar za medijska istraživanja Fakulteta političkih nauka i BBC redakcija na srpskom jeziku, sproveli su istraživanje „Informisanje u digitalnom okruženju u Srbiji”. Istraživanje je imalo, između ostalog, za cilj da proveri koliki je nivo poverenja građana u novinare i medije.
“Ovi podaci su dragoceni i pokazuju da je višedecenijsko uništavanje medijske scene u Srbiji, koje je počelo još devedesetih godina, dovelo do toga da građani ne osećaju poverenje u ono što novinari pišu i rade. Propaganda, cenzura i samocenzura su na srpskoj medijskoj sceni postali ukorenjena pojava.”, kaže Maja Leđenac i zaključuje:
„Na žalost, u prethodnom periodu za pad poverenja u medije zaslužni su i visoki državni zvaničnici, koji svakodnevno u svojim izjavama diskredituju nezavisne, male, pa i lokalne medijske inicijative, ali i druge medije koji su kritički nastrojeni ka aktuelnoj vlasti, što stvara atmosferu podela i nepoverenja.”
Vladimira Dorčova Valtner (Storyteller u saradnji sa Magločistačem i Čaladi Kerom)
