EN
Zanimljivo je da sam lično preuzela tu zajedničku tužbu u kojoj dvojica direktora traže nadoknadu od dva miliona dinara.
Zbog toga sam morala da idem u Beograd, u Viši sud, jer tužba, kao što je to ranije bio slučaj i kako nam prenose advokati, nije nogla da se preuzme u leskovačkoj pošti.
Nekoliko dana posle toga iz Višeg suda su poslate novi primerci iste tužbe koji su stizali u različito vreme.
Poslednja dva istovetna primerka su bila naslovljena na Centar za demokratiju i razvoj juga Srbije i na njima je bilo striktno naznačeno da dostava na adresu može da se pokuša samo jednom i da se, ako nije uspela, odmah vrate za Beograd.
Kako nas nije bilo u redakciji u vreme kada je poštar dolazio, u prostoru između vrata i dovratka su ostavljen dva plava obaveštenja da tužbe moramo da podignemo isključivo u Beogradu.
Sem šoka kada sam videla dva nova plava obaveštenja (bilo je pitanje samo da li su i radnici Milenijum tima počeli da nas tuže ) novi šok je bio to da moram opet u Beograd radi podizanja tužbi. Dakle, novo maltretiranje.
Ispostavilo se, ali tek kada sam čudnim spletom solidarnosti uspela da pošiljke ipak podignem u Leskovcu, i otvorim koverte, da je reč o tužbama koje sam već par nedelja ranije podigla u Beogradu. I na koje je advokat poslao odgovor. Čak i poslovično racionalni advokat i pravnici novinarskih i medijskih udruženja ipak su zaključili da se, zapravo, radi o vrsti pritiska i da nije baš najasnije da li iza ovog petostrukog slanja iste tužbe stoji Milenijum tim ili pak Viši sud. Ili udruženo.
Kakogod, počeli su da stižu i vrlo ozbiljni predlozi, uz ponudu besplatnih advokatskih usluga.
Da li je vreme da mi tužimo Milenijum tim zbog maltretiranja. I da pozovemo na akciju i proteste zbog uzemiravanja naših redakcija. Da, u svih pet primeraka iste tužbe je isti iznos kojim može da se nadosmeti „duševni bol“ dvojice direktora, dva miliona dinara.
Posle objave u medijima da nam je stigla treća ista tužba za taj „bol“, Milenijum tim je saopštio da oni zapravo ozbiljno misle kada su prvobitno saopštili da smanjuju traženu nadonadu sa 100.000 evra po tužbi (JUGpress je dobio dve tužbe kompanije, znači200.000 evra) na 100 evra po tužbi.
U saopštenju, ni prvom ni drugom, nije navedeno da li će i dvojica direktora da smanje traženu nadoknadu štete. Ali, kompanija saopštava da oni ne žele da gase medije već da sam „brane svoju nevinost“ .
Naravno da nam još nije stigao nikakav podnesak iz suda da su stvarno uradili ono što tvrde u saopštenjima, da su zvanično izmenili visinu zahteva za odštetom. A dok ne stigne, kažu advokati, sve je u domenu spinovanja.
Naravno da je to smanjenje visine odštetnog zahteva samo manevar koji, takođe, može naneti štetu medijima i uvesti novu praksu u tuženju nas „nepodobnih“. Jer, mi smo tuženi samo zato što smo radili posao medija, informisali javnost, prenevši izveštaj sa konferencija za novinare Narodne stranke u Vranjskoj Banji i Leskovcu. Milenijum tim nam nije uputio nikakvu reakciju posle tih izveštaja, nikakv demanti niti zahtev za ispravkom.
Sve su to mogućnosti koje pruža Zakon o javnom informisanju, na koji se Milenujum tim i dvojica direktora pozivaju u tužbama. Od skoro svih lokalnih medija u Leskovcu, koji su takođe objavili izveštaj sa te press konferencije, tužili su samo JUGpress.
Kako? Slučajno? Bez sugestija iz lokala? Ili bar male pomoći u objašnjavanju ko je ko? Ma hajde. Pritom, Milenijum tim nije tužio političare već nekoliko medija. Među nijma, ili prvo, dva lokalna, JUGpress i Info Vranjske. Koji, gle čuda, u najmanju ruku nisu omiljeni među političarima i stranci na vlasti. Eto, Srbije, zemlje čuda. I slučajnosti. Kao što je pet puta slanje iste tužbe.
Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“ koji Nezavisno udruženje novinara Srbije realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.
