EN
O prodaji podataka korisnika za ciljane kampanje i raspirivanju mržnje kao načinu da se zadrže stari i privuku novi korisnici – što su okosnice duž kojih mreža donosi zaradu – manje-više sve se zna. Kriza oko tih saznanja u vezi s mrežom tinja već godinama. Razgoreli su je pak proteklih nedelja iskazi uzbunjivačice Frances Haugen: kao bivša radnica Facebooka, ona je u javnost iznela dokumenta iz kojih se jasno vidi da su – kako se to sažeto kaže – rukovodioci kompanije bezbednost korisnika mreže podredili zaradi.
Stvari su jednostavne: Haugen je pokazala da Facebook sprovodi svoja istraživanja čiji rezultati pokazuju da ta mreža, kako je sada postavljena, nanosi štetu korisnicima. Uprkos ovim saznanjima, rukovodioci kompanije odbijaju da u vezi s tim bilo šta promene da ne bi ugrozili profit od plasiranja poruka preko mreže. Drugim rečima, sada postoji dokaz da se korisnicima mreže svesno nanosi šteta, da je to izričita poslovna politika Facebooka. U tom smislu, sadržaji Facebooka osmišljeni su i režirani u istoj meri u kojoj je to, recimo, i sadržaj igrane serije „Squid Game“. Čitalac već zna, to je najgledanija serija ikada na Netflixovoj platformi. A tako mnogo je gledana upravo zbog scena brutalnog nasilja i masovnog satiranja svojih junaka. Mržnja i nasilje se isplate, znaju to u Facebooku odavno, kao što su to sada iskusili i u Netflixu.
Međutim, radoznalost i prijemčivost za nasilje i mržnju – recimo to sasvim prosto – nisu ni jedine ni ključne karakteristike ljudi. Uspeh se može graditi na nasilju i mržnji, ali to nije – nazovimo ga tako – legitiman uspeh. Taj uspeh ne ide ruku podruku s odobravanjem i priznanjem. Bez odobravanja i priznanja, uspeh se svodi na golo sticanje moći. Oko tog žarišta rasplamsala se kriza sa Facebookom. Zato je Haugen opasna po Facebook ne samo u moralnom nego i u poslovnom smislu: bez odobravanja i priznanja, zarada više nije izvesna. Na ovaj izazov Haugen, Zuckerberg odgovara – promenom imena. Tako se osoba na čelu visokotehnološkog posla razotkriva kao pobornik magijske svesti: kao da će, izgleda da misli Zuckerberg, promena imena iz temelja promeniti identitet, to jest prirodu mreže.
Sve i da je reč o pukom triku PR-a, on je izveden tako brutalno da ništa ne skriva. Naprotiv, promena imena kao odgovor na krizu (legitimiteta) dodatno razotkriva nemaran i potcenjivački odnos čelnika mreže prema njenim korisnicima.
Do ovog mesta, čitalac je već morao naslutiti ili jasno prepoznati kuda tekst cilja. Tekući režim u Srbiji stoji na nasilju i mržnji. Stoga je njegov legitimitet u obrnutoj srazmeri prema njegovoj moći. Može li Vučić na krizu legitimiteta odgovoriti kao Zuckerberg? Ono što je Zuckerbergu Facebook, to je Vučiću Srbija. I jedan i drugi svoje mreže nelegitimno i uglavnom mimo zakona koriste za sebično sticanje moći i bogatstva. I jedna i druga mreža rade na štetu svojih korisnika. Po analogiji, umesto sticanja legitimiteta na slobodnim i poštenim izborima, Vučić bi mogao promeniti ime svoje mreže Srbija, recimo, u Dembelija. Neće se dogoditi. Ne zato što on to ne bi mogao (trenutno, izgleda, može sve, a pogotovo besmislene stvari), nego zato što još nema dovoljno resursa da se ospori privid njegovog legitimiteta.
Ali, u jednom drugom smislu, analogija radi do tančina. Zuckerberg svoju novu/staru mrežu Meta najavljuje rečima: „Zamislite da stavite naočare ili nataknete na glavu slušalice i odmah se nađete u svom domaćem okruženja s inspirativnim pogledom na bilo šta što je za vas najdivnije“. Upravo je to model po kome radi Vučićeva MetaSrbija. Samo što umesto naočara i slušalica treba koristiti ekrane televizora. Za Vučića su mediji, a televizija posebno, ono što su za Zuckerberga naočare i slušalice. Bezmalo gde god da se okrenu u svetu MetaSrbije, žitelji Srbije vide isključivo „najdivnije“ stvari. Analogija između MetaSrbije i Meta/Facebooka ne hramlje ni u sledećem koraku. U Zuckerbergovom svetu Meta sve je privid.
Zuckerberg otvoreno kaže, možete samo da gledate (i slušate). Što na prvi pogled i nije tako loše. A pre svega se čini bezbednim. U tom svetu nema ni virusa ni bolesti, pa ga Zuckerberg u vreme opšte zaraze nudi kao novu savršenu opciju za mnoge vidove odnosa – od porodičnih druženja do obrazovanja. Iz ugla Zuckerberga prave škole su opasne, dok su Metaškole oličenje bezbednosti i udobnosti – pravi prosvetni (i finansijski) rajevi. (Za više o domaćim školama vidi ispod zvezdica.) No, ta slika ima i svoje naličje. Istina je, po prirodi stvari, da u metasvetu nema bolesti (pa tako verovatno ni smrti), ali nema ni hrane ni skloništa, od kiše i zime recimo. Žitelj sveta mora se kvalifikovati za bezbrižnost u Metasveta. U bezbrižnosti Metasveta ne možete uživati – recimo to patetično – ako ste gladni, goli i bosi u realnom svetu.
Isto važi i za MetaSrbiju i Srbiju. Ali, Zuckerbergova iluzija, kao i Vučićeva, za sada radi. Što mnogo više govori o nama nego o njima dvojici.
***
Važno je da deca idu u školu, otkriva nam toplu vodu, točak… šta god, ministar prosvete. Škole nisu žarišta zaraze, uverava nas on. Nema dobrih razloga da škole pređu na nastavu online, hoće da nam objasni. Ali, deca se zaražavaju, ministre. Neka su umrla od ove bolesti, ministre. Zaražavaju se i nastavnici. U nekim opštinama u Srbiji čak 30 odsto nastavnika je zbog bolesti van posla, to jest van škola. U mnogim školama nedostaju kvalifikovani nastavnici da zamene bolesne nastavnike. Deca kao idu u školu, ali u školi gube časove. I – recimo opet – zaražavaju se. Šta ćete da uradite, ministre? Jer, važno je da deca idu u školu, da. I nastava online je loša zamena za školu uživo. Dakle, šta ćemo da radimo?
Poslaćemo decu na raspust, a škole ćemo zatvoriti. Eto „genijalnog“ ministarskog rešenja u zemlji Dembeliji.
