EN
Aktuelna rasprava o svrsishodnosti i progresivnosti, odnosno retrogradnosti izmena i dopuna Krivičnog zakona mogla bi da ima smisao – pa makar bila tek nadmetanje u poznavanju teorije i prakse – kao uobičajeni sukob mišljenja u pogledu normi koje se predlažu; u Srbiji danas, državnom provizorijumu i carstvu bezakonja, takva debata obesmišljena je ogoljenim nasiljem. Nad integritetom i dostojanstvom pojedinca, nad suštinom slobode misli i izražavanja, slobodnim medijima kao temeljem demokratskog poretka, zasnovanog na Ustavu. Zbirci prostih i proširenih rečenica izvrgnutih ruglu u svojevrsnom dansmakabrističnom ritualu zaokruženog zločina.
Kombinacija legalističkog principa i zapaljenih kuća? Vidimo li značajan razlog da Aleksandar Vučić od toga odustane. Nema lovostaja na novinare, skupine slobodnih strelaca i pojedinaca ispaljuju sređene plotune ili afektivne hice delegitimizovanja, uvreda, pretnji, direktnog ugrožavanja bezbednosti prema novinarima koji se, čak i u ovakvom ozračju beznađa, bave svojim poslom, pretpostavljajući mu vlastitu bezbednost. Svesni činjenice da će posao kojim se bave nekada možda i biti tek toliko uvažen da ne budu legitimna meta.
Nakon predloženih izmena i dopuna Krivičnog zakona sigurno im neće biti lakše. U dugačkoj istoriji kriminalizacije mišljenja u Srbiji zabrane su se uglavnom temeljile na ideološkim načelima i nepoželjnoj kritici sadašnjice, odnosno Tita, samoupravljanja, državnih institucija, lopovluka među direktorima – samoupravljačima.
Onda je došao Slobodan Milošević i nacionalisti su se obradovali jer se moglo sve – gotovo sve što je za njih bila sloboda izražavanja – da se vređaju Slovenci, Hrvati, Albanci, da se poziva na klanje i uništenje komšiluka, da se peva Ko to kaže, ko to laže… Ali, bilo je i zabrana.
U svežem sećanju svih koji su u srbijanskim medijima za dan i noć ostajali bez mesečne zarade, po Vučić-Šešeljevom Zakonu o informisanju iz 1998, još su paragrafi tog giljotina dokumenta. Po tužbi bilo koga za bilo šta (pitanje legitimacije tužitelja nije postavljano, bilo je dovoljno da novinar „uvredi patriotska osećanja“ nekakvog zbora stanara sa Novog Beograda) novinar se brani, presuđuje prekršajni sudija u roku od 24 sata. Novinar je mogao da bude kažnjen drakonski, ali da dug državi vrati samo zatvorom od mesec dana (tako je osuđen samo jedan urednik).
Sa takvim iskustvom, ili bez njega, u svakom slučaju bez utemeljenog osećanja nesigurnosti i svesti o raznolikom instrumentarijumu režimskih prevara, većina predstavnika medija i nevladinih organizacija dala je pozitivnu ocenu papiru iz buđavih ofisa resornih ministarstava, upodobljenom evropskim standardima (kad god čujete tu sintagmu od režimskih glasnogovornika znajte da je reč o prevari ili korupciji velikih razmera). Poverovali su režimu čiji ključni eksponenti izgovaraju istinu samo nehotice, ili u iznudici.
U analizi koja je pokrenula debatu (posle nje ostalo je „samo“ nedelju dana za učešće u javnoj raspravi), advokat Slobodan Beljanski režimsku podmetačinu naziva normativnim opsenarstvom kojim se kao krivično delo uvodi napad na mišljenje.
„U kvalifikovanom obliku krivičnog dela Prinuda (član 135. KZ) u isti rang sa dramatičnim načinom izvršenja (svirepost, pretnja ubistvom ili teškom telesnom povredom, otmica) stavlja se i samo po sebi svojstvo žrtve kao lica ‘koje obavlja poslove od javnog značaja u vezi sa tim poslovima'“, konstatuje Beljanski.
On insistira na činjenici da se krivično delo Sprečavanje štampanja i rasturanja štampanih stvari i emitovanja programa (član 149. KZ) proširuje i na objavljivanje informacija, „zaštićeni objekt su informacije od javnog značaja i mišljenja, način izvršenja su – grubo vređanje, zlostavljanje, drsko ili bezobzirno ponašanje, a neophodna posledica – značajno ugrožavanje spokojstva lica koje je informaciju ili mišljenje objavilo.“ Izgleda da su novinari ovim paragrafima bolje zaštićeni, ali tu je i odbrana svekolikih „mislilaca“ od napada na njihovo mišljenje. Verbalni delikt!
I, kao što se obično u pravnim aktima iskazuje koliko će koštati njihova realizacija, ovde se već možemo baviti kontrolom štete. Evo realistične hipoteze Beljanskog: „Praktično, ko za informaciju od javnog značaja upotrebi pogrdnu reč i kaže da je notorna laž, a afirmativno mišljenje o njoj (ili čak mišljenje o bilo čemu drugom) nazove ludošću ili sumanutom i bezočnom političkom manipulacijom, mada se i jedno i drugo kod nas događa po više puta dnevno, rizikovao bi da bude krivično gonjen i osuđen, a time i stigmatizovan kao učinilac krivičnog dela, sa nizom pravnih posledica koje osuđivanost može da prouzrokuje“ (S. Beljanski „Čuvajte se mišljenja o mišljenju„, Peščanik, 21. oktobar).
Da, kolika je šteta. U trenutku donošenja naizgled ne bi trebalo da bude značajna, budući da je režim ionako raspolagao legalni i štangla – mehanizmima prinude koje je neštedimice koristio u obračunu sa neistomišljenicima.
Ipak, aktuelna je vlast uknjižila evropske poene, a istim potezom pokazala da stvara dugoročnu konstrukciju moći koja se, eto, zasniva i na evropskim dostignućima. Na lokalu, međutim, novinari će biti još lakša meta moćnicima koji će ubrzavati postupke zahvaljujući ličnim vezama i, isto tako, uticati na njihov ishod.
I ponovo pitanje zašto Evropa ovo radi – zar se nismo umorili. I zar smo zaboravili škripu gusenica tenkova koji su pre punih 30 godina odlazili ka Slavoniji. Tad je, valjda, obesmišljena svaka rasprava o zakonskim normama.
Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“ koji Nezavisno udruženje novinara Srbije realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.
