PIŠE: TOMISLAV MARKOVIĆ
Kada je biblijski propovednik napisao kako „nema ničeg novog pod suncem“, izvesno je da nije mislio na Srbiju, ali se naše političke elite, uz sasluživanje većeg dela društvu, neumorno trude da opovrgnu ovu očiglednost. Ovde i najsvežije vesti i događaji izgledaju kao da ih je nepoznat neko malopre izvukao iz ropotarnice istorije, neznatno im otresao prašinu, a potom ih isporučio kao navodnu novost.
Ništa čudno za zemlju koja je poslednji put nešto istinski novo doživela u periodu socijalizma, sve što je potom usledilo obeleženo je retrogradnim pečatom, od obnove ideoloških antikviteta do političkih praksi koje se ugledaju na najgore periode loše prošlosti.
Masovna proizvodnja neprijatelja
Zato sve što se predstavlja kao vest i novost neodoljivo podseća na ono novorođenče iz pesme „Dete tekst“ Voje Despotova, kojem nedostaju samo „šešir, štap i “Politika”, pa da se mirno uputi u starački dom, među sebi slične. Aktuelnu političku i društvenu stvarnost često je najlakše razumeti čitanjem tekstova koji govore o dalekoj prošlosti. Nedavno je objavljena knjiga „Anđeli neće sići sa nebesa“ Đorđa Lebovića, koja sadrži devet logorskih priča iz piščeve zaostavštine. Pored priča, u knjizi su objavljeni i zapisi pod naslovom „Iz piščeve beležnice“ u kojima Lebović analizira fenomen fašizma.
U odeljku „Teorija zamene“ Lebović piše o metodi proizvodnje spoljnih i domaćih neprijatelja u nacističkoj Nemačkoj, pa citira dokument iz arhive Službe državne bezbednosti Rajha koji sadrži listu unutrašnjih neprijatelja. To su: jevrejstvo, slobodni zidari (masoni), hrišćanski kler, marksisti, liberali, kosmopoliti, separatisti, pacifisti, emigracija i reakcija. Poslednja kategorija je sinonim za celokupnu opoziciju ili, kako reče Jozef Gebels: „Naši opozicionari su kriminalne, bolesne, degenerisane individue“.
Samim tim što su protiv vlasti, a sledstveno tome i protiv svetle budućnosti nemačkog naroda i države.
Novosti iz prošlosti
Lebović opisuje kako funkcioniše teorija zamene koju su pirmenjivali svi totalitarni sistemi: „Njena svrha je da se nezadovoljstvo građana usmeri prema onima koji ukazuju na nedostatke režima. Svako ukazivanje na greške i obmane proglašava se za razbijanje nacionalnog jedinstva, zapravo za veleizdaju. U sistemima koji se oslanjaju na nacionalizam i teror takve optužbe nisu naivne i ne obećavaju srećan ishod“.
Lebović navodi konkretan primer iz vremena fašizma u Mađarskoj. Tokom obilaska budimpeštanskog Zoološkog vrta, jedan opozicionar je upao u kavez sa tigrovima, čuvari su ga jedva spasli od sigurne smrti. Glavni režimski list objavio je tekst o nemilom događaju pod informerovskim naslovom: „U Zoološkom vrtu jedan podmukli opozicionar napao je bespomoćnog tigra“.
Pišući o sistemima iz daleke prošlosti, o stvarnosti koja je postojala pre više od osam decenija, Lebović je savršeno precizno opisao srpsku sadašnjicu. Teorija zamene je nezvanična doktrina koju naprednjački režim i njegove medijske ispostave primenjuju protiv nezavisnih novinara, celokupne opozicije i svih kritičkih glasova. Pod taj jednostavni, primitivni, a ipak efikasni obrazac mogu se podvesti bukvalno svi nastupi predsednika, premijerke i ministara u kojima targetiraju nepodobne novinare, izdajničke opozicionare i „lažnu elitu“.
Duga tradicija
Uvek je na delu isti princip: nije problem u vladajućem režimu, aferama, korupciji, kršenju zakona, razaranju institucija i zarobljavanju države, već u onima koji o tome govore. To je suština svih opadačkih nastupa iz poslaničkih klupa naprednjačkog hora za razotkrivanje unutrašnjih neprijatelja, tabloidnih harangi, medijskih kampanja na nacionalnim frekvencijama, uključujući i amaterski video-uradak nesrećnog Lovrekovića.
Iste retorike smo se naslušali devedesetih godina, kad su Miloševićevi mediji grmeli protiv stranih plaćenika, domaćih izdajnika, domicilnih ništarija i sličnih poturača klipova u točkove našeg nezadrživog napretka prema provaliji. Uprkos evidentnoj sumanutosti takve propagande, efekti nisu izostajali, sudeći po milionima glasova koje su dobijali Milošević, Šešelj i njihove partije. U pitanju je duga tradicija, iz nje je Aleksandar Vučić i potekao, pa je logično što je brižljivo neguje. Lebovićeva knjiga otkriva i malo dublje izvore takve tradicije, nehotice nam pomažući da bolje razumemo svet u kojem smo se obreli. Kao što vidimo, nije ni naprednjački režim tikva bez korena.
