EN
I to ne može biti nikako drugačije. Baš zato moraju da imaju svest o tome kakvu atmosferu kreiraju u društvu, kaže za Danas novinarka Insajdera Brankica Stanković.
– U ovoj zemlji su novinari proganjani pa i ubijani. Još kao novinar radija B92 krajem 90-ih osetila sam šta znači kada država krene u rat protiv novinara. I zato niko, pa ni novinari koji žele da budu heroji ovog doba, ne sme da poništava istoriju, odnosno sve ono kroz šta su prošli mnogi od nas. Podjednako opasno je i nipodaštavanje novinara. Međutim, za to su odgovorni i pojedini novinari. Mnogi koji se danas predstavljaju kao moralne gromade do juče su bili, kako mi to zovemo, „kabinetski“ novinari… Družili su se sa članovima raznih kabineta, a danas su „opasni“ novinari koji „pitaju“. To ovde prolazi jer postoji lažna novinarska solidarnost a ne bi smelo da bude tako, napominje Stanković.
Kako naglašava, svaka vrsta pritiska je atak na slobodu čoveka, a time i na slobodu govora.
– Odgovornost za javnu reč je kod mnogih nestala, a etiketiranje postalo uobičajeno. To ne govori samo o neadekvatnim kaznama za takvo ponašanje, to govori i o bolesnom društvu. I to je opasno, smatra Stanković.
U situacijama kada govor mržnje dolazi od zvaničnika, to obavezno prati targetiranje, urušavanje kredibiliteta medija, etiketiranje i diskreditovanje na ličnom planu novinara, od strane provladinih tabloida. Učestvuju i televizije sa nacionalnom frekvencijom, naklonjene vlasti, sa paralelnom kampanjom. Na pitanje koliko je to opasno i da li je instruisano, Stanković odgovara da je to uvek isti mehanizam koji sinhronizaciju čini vidljivom.
– U tome učestvuju tabloidi, razni „stručnjaci“, brojni mediji ali, na žalost, i predstavnici vlasti koji se uključuju dvojako – ili tako što takvu lažno iskreiranu sliku „zapanjeno“ komentarišu ili se, ako se tabloidi baš zaigraju, onda pojavljuju u ulozi spasitelja, pa „mole“ tabloide da se ne obračunavaju sa pojedincima. Sve je to providno i opasno ali nije počelo ni juče, ni pre par godina, nego odavno. I odavno se ne reaguje adekvatno. Znam to, jer sam uz sve ostalo, više puta prošla i kroz medijski linč, a u jednom vremenu novinari Insajdera su napadani najmanje jednom mesečno. Nije bilo glasnih i odlučnih reakcija mnogih kolega. Zato kažem, ni problemi, baš kao ni istraživačko novinarstvo, nisu počeli pre pet ili šest godina. Ako selektivno pamtimo, nećemo popraviti stanje, zaključuje Stanković.
Tokom upravo završenih izbora, smatra Stanković, paralelnu stvarnost kreirali su mnogi a ne samo vlast, a u svemu tome trpela je istina. Međutim, ona napominje da ovaj izborni proces, kada je reč o propagandi, ni po čemu ne treba posmatrati kao vrhunac u bilo kom smislu.
– Koliko možemo da vidimo, vlast i deo opozicije saglasni su u tome da tenzije u društvu treba da se smire. Trebalo je mnogo ranije ali nadam se da će istina preživeti i tek isplivati. Nažalost, novinari mnogih medija koji su ovih godina bili učesnici stvaranja bilo kakve lažne slike – shvatiće da su bili kolateralna šteta ovih ili onih. Bez obzira na to ko je na vlasti, novinar – nikada ne sme da dozvoli sebi da bilo kom pojedincu ili interesnoj grupi posluži za jednokratnu upotrebu, jasna je Stanković.
