EN
Tiraži štampanih medija najbolje oslikavaju krizu ovdašnjih medija kojoj se ne nazire kraj. Iako se ova tema zaobilazi u širokom luku, povremeno do javnosti stižu podaci o godišnjem prosečnom padu tiraža od čak osam posto. Prevlasti digitalnih izdanja značajno je doprinela pandemija i sve niži kvalitet sadržaja, a tiraže je dodatno dotukao porast cena novina zbog sve viših troškova štampanja i cene papira.
U takvim okolnostima pažnju javnosti očekivano privlače sume koje se pominju u neformalnim procenama o predizbornim budžetima izdvojenim za oglašavanje na televizijama. Treba imati u vidu da se radi o aproksimaciji a ne potvrđenim ciframa. Kako god, one su visoke naročito u odnosu na manje, regionalne i lokalne elektronske medije koji mogu samo da sanjaju o ovakvim prihodima. I na polju medija došlo je do ozbiljnog raslojavanja na bogate i siromašne i kako vreme odmiče, čini se da je ta razlika sve primetnija.
U takvim okolnostima, na značaju dobija svaki potencijalni izvor prihoda, nevezano od toga koja je bila inicijalna namena takvog instituta. Uzmimo za primer projektno sufinansiranje koje je trebalo da štiti i promoviše javni interes u medijima. Umesto toga, ova forma državne pomoći se većinski pretvorila u finansiranje medija bliskih vlastima. Suprotno odlukama Saveta za štampu zbog prekršaja profesionalnog kodeksa, projektnim sufinansiranjem se povremeno finansiraju i tabloidi što je nespojivo sa zamišljenim konceptom očuvanja i promocije javnog interesa u medijima.
Da ne govorimo o primerima povezanih lica koja sa minimalnim ugledom i uticajem u stručnoj i široj javnosti već godinama imaju maksimalnu korist u zloupotrebama kojima pribegavaju u nameri da se domognu državne pomoći. Ime Vladana Stefanovića retko gde pronalazite izuzev kada se pominje projektno sufinansiranje koje ga je preko njegove četiri firme – VTV d.o.o, V Production, magazin Dani i Radio Subotica svrstalo među najveće dobitnike projektnog sufinansiranja. Stefanovićeva preduzeća su od države inkasirala najmanje 147.000.625 dinara, odnosno 1.211.591 evra što ga zbirno pozicionira na čak drugo mesto u Srbiji po prihodima dobijenim na javnim konkursima! U serijalu tekstova novinara Branka M. Žujovića iz Subotičkih, u najboljoj tradiciji istraživačkog novinarstva pronalaze se podaci kojima se dokazuje postojanje svojevrsne razrađene mreže unutar projektnog sufinansiranje koja se vezuje za Vladana Stefanovića, njegovog brata, povezana lica, lokalne samouprave koje kriju informacije o projektnom informisanju zbog čega se mora primeniti Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja. Primer iz Alibunara govori da se ništa ne prepušta slučaju i da je u pitanju proces u kojem je do detalja osmišljen način rada komisije u kojoj nisu potrebni nikakvi akteri koji bi kao preglasani članovi mogli iznutra da svedoče o nepodopštinama na lokalu. Tako na primer, iz odgovora predsednice opštine Alibunar Vesne Bratić kolegi Žujoviću zaključujemo da u tročlanoj komisiji nije bilo mesta za Žikicu Stevanovića, predstavnika najstarijeg ovdašnjeg udruženja novinara – UNS, jer „nema dovoljno veliko iskustvo“ i zbog toga što je „agenciji Beta isključivo izveštavao sa terena, građanskih i političkih masovnih okupljanja“. Prećutali su da je pomenuti mladi kolega napadnut i povređen tokom profesionalnog praćenja demonstracija ispred skupštine sredinom 2020. godine. Ovaj slučaj je među onima koji još uvek nisu rešeni, ni kroz proces unutrašnje kontrole MUP-a, niti kroz klasičnu istragu. U međuvremenu, kolega Žikica Stevanović postao je uvaženi član redakcije Insajder TV.
I opet nikom ništa. Umesto da Vladana Stefanovića i slične sve to diskvalifikuje i marginalizuje, dešava se upravo suprotno – takve „sposobnosti“ upravo su ga preporučile za prošlogodišnji susret sa ministarkom kulture i informisanja Majom Gojković, na osnovu čijeg je potpisa, zajedno sa brojnim drugim predstanicima GONGO sektora (prisutnih na tom sastanku), postao deo 35-člane Radne grupe za izmene i dopune Zakona o javnom informisanju i medijima koja nije završila svoj posao zbog nedostatka političke volje da se sprovede Vladina Medijska strategija.
Pored rezultata konkursa za projektno sufinansiranje, subotička lokalna samouprava kao da se trudi da i putem javnih nabavki za medije dokaže opravdanost kritičkih navoda iz pomenutog vladinog strateškog dokumenta. Javne nabavke su jedna od tih neuralgičnih tačaka, što objašnjava i čemu tolika sporost u primeni Akcionog plana koji ozbiljno kaska, proizvodeći sve više problema do te mere da lokalne samouprave poput one u Somboru neće da publikuju dokumente vezane za sprovedeno projektno finansiranje u ovoj opštini!
U međuvremenu su stigle vesti i iz Gornjeg Milanovca o neproporcionalnoj raspodeli opštinskog budžeta za projektno sufinansiranje u javnom informisanju jer je 80% budžeta (12 miliona dinara) preusmereno ka tri medija, dok preostalu sumu od tri miliona deli ukupno deset medija. Nema logike, izuzev da je politika umešala prste i u ovu podelu državne pomoći.
I na kraju jedna dobra vest koja je nepravedno dobila negativnu konotaciju. Pohvalno je što je opština Srpska Crnja konačno izdvojila milion i po dinara za projektno sufinansiranje u javnom informisanju. To što u toj lokalnoj samoupravi nema medija, ne treba da bude za kritiku već za pohvalu. Drugo je pitanje što postoje opravdani strahovi da će te pare otići put medija u Zrenjaninu i na način koji opisuje današnji novosadski Dnevnik .
Zato, pravda za Srpsku Crnju što je u osmoj godini primene medijskih zakona izdvojila budžet za medijske sadržaje. Pravda i za Žikicu Stevanovića, pretučenog mladog kolegu, predstavnika UNS-a i nesuđenog člana komisije za projektno sufinansiranje u Alibunaru.
