EN
Zašto je Judžel bio utamničen i viđao par kvadrata neba sat vremena dnevno i to kroz kavez?
Zato što je izveštavao o turskom ratu protiv sopstvenih stanovnika, Kurda na jugoistoku zemlje.
O tome kad tenkovi preoru gradove i sela, kad ginu civili, i kad je to državna politika.
Zločin je pak pisati istinu o tome u novinama. Jer, u svetu sultana Erdogana, to se zove „teroristička propaganda“ i vodi na dugu robiju.
Judžel je na kraju pušten samo zato što ima nemački pasoš i zato što je Nemačka ipak nekakva država koja se za njega zauzela.
Čuli ste, mada je to manje verovatno, za Maju Popović. Ona je ministarka pravde Republike Srbije.
U Vladu je ušla direktno iz kabineta direktora BIA Bate Gašića, i od tada se nije mnogo isticala.
Na njenom će se stolu uskoro naći tri sudbine slične onoj Deniza Judžela i ministarka će potezom pera te ljude da pošalje ili u mučilište ili na slobodu.
Naime, Turska traži izručenje barem troje ljudi koji su trenutno pritvoreni u Srbiji.
Jedan je gulenista – pripadnik pokreta koji Erdogan krivi za propali puč.
Drugi je bio kurdski borac na severu Sirije (koji je Turska bila okupirala da bi gazila Kurde).
Treća je kurdska novinarka, koja je u noći sa nedelje na ponedeljak samo advokatskim podvigom izvučena iz aviona koji je iz Beograda trebalo da je vrati ka Turskoj.
Za Erdoganov režim ovo troje su, razumeli ste do sada, „teroristi“.
Za njih je spremna samica zatvora Silivri, gde će viđati par kvadrata neba sat vremena dnevno i to kroz kavez.
Pre nego što ih Erdoganovo „nezavisno“ pravosuđe ne pošalje na dugu robiju.
Tu bi srpski sudovi i ministarka Maja Popović – jer kod izručenja ministarka ima poslednju reč – trebalo da pošalju ovo troje.
Oni to ne moraju, ali upućeni u slučajeve kažu da im je strepnja dublja od nade.
Jer, setićete se možda i nje, bivša ministarka pravde Nela Kuburović je krajem 2017. poslala Kurda Dževdeta Ajaza u Tursku, nakon što su srpski sudovi iz četvrtog puta (!) odobrili izručenje.
Ajaz je bio u odsustvu osuđen na 15 godina robije, na osnovu priznanja koje je iznuđeno batinama. Razume se, osuđen je kao „terorista“.
Zalud su bile presude Evropskog suda, zalud mere Komiteta UN za suzbijanje torture – na sve to se ministarka Kuburović napravila luda i poslala nevinog čoveka da trune u ćeliji istog onog zloglasnog zatvora Silivri, i gleda nebo sat vremena dnevno.
Srbija – to jest, njen režim – tuđom slobodom i životom plaća „prijateljske“ odnose sa sultanom Erdoganom.
Prava nema, pravde pogotovo, moral je kategorija valjda za neke bolje i srećnije zemlje. U Srbiji je dovoljna Erdoganova reč da je neko „terorista“.
Bolje i srećnije zemlje dodeljuju azil ljudima koje goni sultan.
Ne treba im jači dokaz od oko dvesta hiljada političkih hapšenja u Turskoj poslednjih godina, od silnih utamničenih ljudi čiji je zločin što su Kurdi, novinari ili opozicionari.
U Srbiji pak nikad nijedna politička žrtva Erdoganovog režima nije dobila azil. Nijedna jedina.
Za troje ljudi čije će sudbine biti na stolu ministarke Maje Popović još nije kasno.
Ako pošalje nekog od ovo troje u tursko mučilište, opet će od Srbije napraviti dželatovog potrčka. A takvo moralno posrnuće ni Srbija nije zaslužila, kakav god režim da ima.
