EN
Ove godine je neki tip konstantno, povodom mojih tekstova o Srebrenici, pisao da će da me odvede u šumu, da će žiletom da mi skida kožu, da će da mi nabija baklju u zadnjicu, da ću da završim u plastičnoj kesi. Ništa se nije dogodilo, iako sam prijavio. Znam da ću se, kad god prijavim ovakve pretnje, samo besmisleno vucarati po tužilaštvu, da dajem iskaze.
Nikola Krstić, novinar Nezavisnog udruženja novinara Srbije, urednik NUNS-ove publikacije Dosije, ovako kratko opisuje jedan tipičan slučaj iz svoje novinarske karijere. Tipično je da uvek, kad objavi tekst o ratnom zločinu ili zločincu, uslede najstrašnije pretnje, on ih prijavi tužilaštvu i niko nikad ne bude kažnjen.
Najstrašnije pretnje koje je ikada dobio Marko Vidojković usledile su nakon što je prošle godine napisao da je u Srebrenici izvršen genocid:
„Znam gde stanuješ, zaklaću te, kurvin sine. Majka ti je kurvetina, poserem joj se u usta smrdljiva. Prvo ću da te zakoljem, a onda imam da te sečem na komade, glupanderu glupi. Poserem se na celu tvoju kurvinsku, preružnu familiju. Zaklaću te, kunem se!“
Otkriveni nasilnik iz Austrije dobio je uslovnu kaznu zatvora od tri meseca. Utisak je da je, za razliku od velike većine drugih nasilnika, otkriven jer je žrtva poznati pisac i zato što je slučaj burno odjeknuo u javnosti.
Za hiljade i hiljade pretnji i napada na novinara Dejana Kožula, dopisnika Federalne TV BiH, koji stižu posle, kako kaže, svakog njegovog izveštaja ili teksta u vezi sa ratnim zločinima, posebno o Ratku Mladiću i Srebrenici, niko nikada nije kažnjen. O ozbiljnosti napada na Dejana Kožula dovoljno govori i činjenica da mu je neko izbušio gume na automobilu parkiranom ispred stana u kom živi.
Da se meni dogodilo isto što i Dejanu, doživela bih nervni slom. Ovo što se meni dešava je više psihičko nasilje. Ja se za Dejana bojim da će fizički da strada, a niko ne reaguje na to. To je problem, zaista. Postoji gradacija u tim pretnjama. Stalno ih primam i već sam se navikla, ali zabrinula sam se kad sam primila video-poruku na kojoj čovek zamahuje pesnicama. To je čovek koji me iskreno mrzi i koji bi me verovatno tresnuo kad bi me sreo na ulici. To nije bot i zato sam proverila i prijavila. Dobila sam poziv iz tužilaštva da odem i da dam izjavu. Ali Dejan koji radi za ’izdajničku televiziju’ će teže dobiti poziv iz tužilaštva“, kaže novinarka Danasa Snežana Čongradin, koja je i fizički napadnuta zbog izveštavanja o osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću.
Najjači magnet za napade na novinare
Genocid u Srebrenici, Ratko Mladić, ratni zločini i zločinci, odgovornost, činjenice i podaci vezani za ratove devedesetih, presude Međunarodnog suda u Hagu, pretvaranje državnih institucija Srbije u jatake za skrivanje ratnih zločinaca, pominjanje nevinih žrtava nacionalističkih ubilačkih pohoda počinjenih u ime srpskog nacionalizma… čitav korpus tema koje je moguće objediniti naizgled bezazlenom i bezličnom frazom „suočavanje s prošlošću“ predstavlja najjači magnet za napade na novinare.
Novinari koji se bave ovim temama unapred znaju da će svaki, pa i najmanji novinarski angažman na njima doneti nebrojene pretnje ubistvom, spaljivanjem, dranjem kože, oplavljivanjem, silovanjem… Pretnje, za koje niko neće biti kažnjen i koje se, zbog te nekažnjivosti, vremenom uvećavaju i na zastrašujući način postaju „uobičajeni deo novinarskog posla“ ili, kako sami novinari svedoče, „nešto na šta se vremenom navikneš“.
Malobrojni novinari koji ne odustaju od pisanja o ratnim zločinima spadaju u grupu profesionalnih novinara, koji ne pišu ni po čijem diktatu, kritičari su vlasti, bave se i drugim temama zbog kojih im takođe stižu uvrede i pretnje. Ali svi do jednog svedoče da po brojnosti pretnji, njihovoj monstruoznosti i žaru sa kojim su izrečene nijedan kritički tekst na neku drugu temu ne može da se uporedi sa onim što izazivaju tekstovi o ratnim zločinima.
Slaba solidarnost sa novinarima koji govore o zločinima
Novinari koji se suočavaju s pretnjama zbog svog neodustajanja od tema suočavanja s prošlošću, suočavaju se i sa još jednim opasnim fenomenom, koji se ne događa u slučajevima napada zbog drugačijih tema. Solidarnost sa njima je veoma slaba, čak i u samoj profesiji kad govore o ratnim zločinima. Osećaju se usamljeno i izolovano, a neretko se suočavaju sa neodobravanjem i prekorom, sa rečenicama tipa „sam si kriv što čačkaš to, bavi se nečim drugim“. Na potpuno isti način kao što se i silovana žena suočava sa optužbom da je sama kriva jer je nosila prekratku suknju.
„Posle gotovo svake kolumne ili teksta stižu ti napadi i pretnje. Htela bih da ukažem na fenomen koji se događa: ako si novinarka, žensko, više će te braniti nego ako si muško i pišeš o ratnim zločinima. Teme su sekundarna stvar. Ne govore o temi zbog koje sam napadnuta, nego me brane u duhu patrijarhalnog morala, zato što sam žensko. To me još više vređa. Ja neću da me neko brani zato što sam žensko. Mislim da me brane tako zato što izbegavaju da pomenu temu zbog koje sam napadnuta. Žele da izbegnu tu temu iako je ona najvažnija“, kaže Snežana Čongradin.
Nikola Krstić objašnjava da je brane kao ženu, kao „našu Snežu“, a „ne brane temu i ne govore o tekstovima koji govore o zlu koje se ovde dešavalo“.
„Prvi put kad sam se osetio ugroženo, a shvatio sam to tek retrospektivno, jeste kad sam za jedan hrvatski forum izveštavao sa tribine ratnog zločinca Veselina Šljivančanina. Neki desničari su izleteli iz podzemnog prolaza na Terazijama i za mnom vikali ’pederu, pederu’, ali me nisu stigli“, kaže Krstić.
Pored Snežane, i Nikola ističe „pogrešnu solidarnost“ ili čak i izostanak solidarnosti sa novinarima koji se bave suočavanjem s prošlošću. Dodaje veoma važno zapažanje o kome bi verovatno trebalo da se povede šira diskusija u novinarskim udruženjima. O ovoj temi se do sada nije razgovaralo, a problem se najverovatnije namerno izbegava. Evo Nikolinog svedočenja:
„Za novinare koji se bave ovakvim temama i u samom novinarstvu, među novinarima, postoji vrsta nesolidarnosti. Novinari ne vole nas koji se bavimo ratnim zločinima. Primetio sam u svom okruženju da se ljudi udaljavaju od mene otkad sam počeo da se bavim temama suočavanja s prošlošću. Niko me ne ponižava, ali se osećam kao vanzemaljac. Kad krene da se priča o napadima zbog takvih tekstova, uvek dobijem opasku ’ma šta čačkaš te teme’. Kad sam sa svih strana, i horizontalno i vertikalno, od raznih generacija dobio poruke ’što se time baviš’, ’što o tome pišeš’, osetio sam se sam. To je posledica svega toga. Nisam, kao Dejan, imao fizičke napade, to je neuporedivo, ali to psihičko nasilje. Mentalno zdravlje mi se poljulja, počne da me hvata paranoja, počinjem da stišavam glas kad pričam o tim temama na javnom mestu. Na autobuskoj stanici ne pričam o Kosovu i Srebrenici. Sledeći korak nakon što se osetiš usamljeno jeste da odustaneš, i to je ono sa čim se borim. Da ne odustanem i da se vratim u normalno stanje“, kaže Nikola Krstić.
Orkestrirani napadi
Iako je tema suočavanja s prošlošću jedna od najvažnijih, ako ne i najvažnija tema za svako postkonfliktno, postratno društvo, a Srbija tu nije izuzetak, o njoj se najglasnije ćuti. To je logična posledica činjenice da je preostalo jako malo novinara koji se tim temama bave i o njima pišu. A logično je i da su malobrojni, jer najlakše je izbeći napad, uvrede da si „izdajnik“ i „strani plaćenik“ ako izbegavaš temu ratnih zločina i zločinaca i praviš se da oni ne postoje.
U društvu je, posebno poslednjih godina, preovladala atmosfera ne samo nekažnjivosti napada već, pre svega, i uverenje da su ti napadi poželjni i dobrodošli. Za to je odgovorna politika i retorika vrha vlasti i već je više puta u međunarodnim i domaćim studijama o ugroženoj bezbednosti novinara istaknuto da su napadi orkestrirani i inspirisani sa vrha.
Dejan Kožul, koji je sa najvišeg mesta dobio javnu etiketu da je „provokator“ kad je predsednike Srbije i Republike Srpske upitao da li osećaju odgovornost za atmosferu linča povodom Srebrenice, opisuje način orkestriranja koji je jasan, iako se najčešće izvodi u posrednoj formi.
„Prošle godine, tačno na moj rođendan, sve se događalo pet–šest dana pred izricanje pravosnažne presude Ratku Mladiću, uspeo sam da se izborim za pravo da postavim pitanje, mada je to jako teško na konferencijama za novinare koje drže Vučić i Dodik. Dobio sam od Dodika gotovo direktne pretnje, a od Vučića su bile pretnje u smislu ’evo, vi imate ovde slobodu da pitate šta god hoćete’, što je meni kao da ti neko kaže ’u nekoj drugoj zemlji bi visio’. I to je automatski poziv da se obračunaju sa svakim ko postavi pitanje koje je sasvim logično. Orkestrirani napadi su odgovor na to. I zaista jesu orkestrirani jer je reč o armiji botova koji te tri–četiri dana nakon toga zasipaju pretnjama preko društvenih mreža. I onda u jednom trenutku samo stane. Siguran sam da se neko i ponese u svemu tome i stane iza sopstvenog imena i prezimena, ali najveći deo tih profila su ili zaključani ili ne postoji bukvalno ništa iza njih, otvoreni su samo zbog toga. Verovatno im je to posao i dobijaju neke apanaže“, kaže Kožul i dodaje:
„Onakva reakcija Vučića i Dodika na konferenciji za novinare zaista može biti poziv na napade. To se događalo. Imamo i primer napada na Teofila Pančića u autobusu. Jednostavno se stvori atmosfera u kojoj je poželjno, čak i dobro, da tako nešto uradiš i nema nikakvih problema. Znaš i da ćeš biti zaštićen i ukoliko dođe do nekog sudskog procesa. Jer, vrlo često napadači budu oslobođeni. Bude tu malo nekih neprijatnosti, ali ništa više od toga.“
Ipak, kaže da je gore od tih orkestriranih napada botova, kad se napad dogodi iznebuha, kad ga ne očekuješ, „iz potpune tišine“.
„Iz apsolutne tišine ti izbuše gumu ispred stana, ne na nekom drugom mestu, nego ispred stana, u ponoć. Uspeo sam da dođem do snimaka sa kamere, ali to nije bilo dovoljno da se identifikuje. Vidi se da je u nekoliko navrata dolazio, pratio … To se sve događalo u momentu kad nisam očekivao. Nikad ne znaš kad nešto slično može da se dogodi. To je ona vrsta poruke: znamo gde si, znamo šta radiš. Poruke i pretnje koje stižu u inboks su neprijatne, ali čovek se nekako navikne. Ali strah je opravdan. Koliko god pokušavao da to negiram, non-stop te to kopka i razmišljaš za šta sledeće mogu da se uhvate i šta će biti sledeća reakcija“, objašnjava Dejan.
Novinar regionalnog portala XXZ Bojan Tončić smatra da nema dileme da su napadi na novinare orkestrirani, da se događaju po nalogu ili naredbi, i daje primer dva nedavna događaja koji su organizovani u vreme posete nemačkog kancelara Olafa Šolca. Naime, jedna izložba i predstava, koje bi inače izazvale divljanje desničara zbog načina na koji otvaraju temu Kosova, prošle su potpuno bez incidenata jer je, kaže on, politička procena bila da nije zgodno.
„Za atmosferu nekažnjivosti i mržnje direktno je odgovoran Aleksandar Vučić, a posredno i neposredno i za pretnje. Pod njegovom su kontrolom gotovo svi desničari. Recimo, 9. juna je bilo otvaranje izložbe Rona Haviva u NGO habu. Niko ništa, mir, tišina, ma kao da smo u Švajcarskoj. Iste večeri je bilo i izvođenje predstave ’Handke projekat’ u produkciji albanskog pozorišta. Niko ništa, savršeno. Čudio sam se da niko ni telefonom nije najavio neku bombu. To znači – Olaf Šolc je u Beogradu, ne bi trebalo da radite ništa. Svi da ostanete kod kuće. Imate slobodan dan“, kaže Tončić.
Efikasna cenzura
O ugroženoj bezbednosti novinara, odnosno ugroženom osnovom pravu na slobodu govora i informisanja, a zatim i fizičkoj ugroženosti, mnogo se govori, ali do sada nije skrenuta posebna i potrebna pažnja na to da jedna tema predstavlja „crvenu maramu“ za te napade. Kao ni na činjenicu da je zbog gotovo apsolutne nekažnjivosti ovako „inspirisanih“ napadača i njihove brojnosti, jedna od najvažnijih tema sklonjena iz javnog prostora.
Praktično, tema ratnih zločina i zločinaca je cenzurisana zato što to žele vlasti u Srbiji ( a logično je da žele jer dele odgovornost za sve što se događalo devedesetih godina), a cenzura efikasno uvedena upravo preko nekažnjenih, brojnih napada na novinare koji se njome sve manje bave.
U svojoj čuvenoj knjizi „Ajhman u Jerusalimu“, objavljenoj pre više od 60 godina, Hana Arent je objasnila jedan važan mehanizam kako je Ajhman od antisemite, nehajno i neprimetno, postao genocidni, monstruozni ubica. Ovo bi odavno trebalo da nam bude i poznato i jasno. A stvar je u sledećem: zločinački sistem zavisi od velike i masovne podrške ljudi koji nisu ni ubice, ni kriminalci, ni zločinci, ali žive izolovani u jednom balonu, u jednom sistemu gde se čuju i ponavljaju uvek iste, birokratizovane i generalizovane poruke koje taj sistem emituje i ne čuju ništa drugo ili drugačije, a zatim na jedan banalan način, bez uključivanja sopstvenih točkića u mozgu, počinju i da sudeluju u ponašanju predstavnika tog sistema i to vrlo poletno, ponosni na svoju odanost. Branu takvom sistemu, jasno je, predstavljaju upravo hrabri i slobodni novinari koji buše balon.
| Sekundarna viktimizacija u tužilaštvu i pretnje smrću kao sloboda govora
Snežana Čongradin o svom iskustvu u Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, u koji je pozvana da svedoči o pretnjama koje su joj stigle preko društvenih mreža, kaže da je užasno. Njeno iskustvo umnogome objašnjava i mehanizam nekažnjivosti napada.
„To je užasno. Imala sam ’privilegiju’ da me pozovu i sreća da je sa mnom bila inteligentna i brza Milena Vasić, advokatica. Shvatila sam da se proces nastavlja tako da treba da se sučeljavam sa tim Markom Čolićem iz Fudbalskog saveza Srbije koji mi je pretio. Advokat je došao umesto njega. On mi je u jednom trenutku rekao: ’Ali ti si rekla da je Republika Srpska genocidna tvorevina. Ja se zalažem za slobodu govora i za tvoje pravo da to kažeš.’ A zatim je insinuirao da, ako ja to kažem, onda meni neko može da preti smrću, jer to je sloboda govora. Tužiteljka se smeškala. Znači, ako kažeš da je Republika Srpska genocidna tvorevina, moraš da trpiš posledice i tuđu slobodu govora da ti preti smrću. Prošla sam kroz sekundarnu viktimizaciju u jednoj malenoj sobi u tužilaštvu, u gotovo intimnoj atmosferi“, svedoči Snežana Čongradin.
|
- Tekst je nastao na osnovu razgovora novinara koji su u njemu citirani na kružoku pod nazivom „Slučaj Srbija – nekažnjivost na nivou države i društva – nasilje nad novinarkama i novinarima koji se bave suočavanjem s prošlošću“ 12. juna, u organizaciji Žena u crnom.
