EN„Nije loše – rekao je. – Ja to uvek gledam i poredim sa drugim zemljama. Bolje je da se zna kome naginje neki list ili novine i da svako zna te su novine konzervativne ili liberalne, nego da to bude prikriveno. Teško je biti angažovan čovek, a ne simpatisati neku politiku. Znači, jako je teško biti neutralan, to nije ni vrlina. Biti neutralan znači da ste možda nezainteresovani. Ako ste već opredeljeni ili zaljubljeni mislim da je u redu da se to zna i da onda čitalac kad čita neke novine, engleske ili američke, francuske, pa i naše, zna to su novine bliske ovoj ili onoj stranci, ne u smislu da oni navijaju za njih nego da su bliske po svojoj ideologiji. Ali, i jedni i drugi treba da budu profesionalni pa da ih čitaju, ne samo pristalice toga bloka, nego svi građani…“
Mada, razume se, dat u okviru šire rasprave o aktuelnim temama, uz žestoku odbranu politike vlade i nimalo nežno obrušavanje na političke protivnike, ovaj odgovor ni danas ne gubi od vrednosti kada je reč o medijima. Ne samo listovima nego i radiju, a naročito televiziji. Naravno i novinarima.
Tema je stara koliko i javna reč. Nije li takvo viđenje direktno suprotno jednom od osnovnih zahteva novinarske profesije koji se naziva objektivnost i nepristrasnost, bez čega ne može biti govora o poverenju čitalaca, slušalaca i gledalaca u njeno delovanje. Podrazumevajući i nezavisnost, koju svako javno glasilo sa puno žara ističe kao sopstveno opredeljenje.
Ostavimo ovom prilikom po strani moguće dileme koje takođe nameće navedeni odgovor. Recimo – ko je taj ko bi tako tačno odmerio da bi se neke novine ili TV stanica mogle odmah svrstati u takozvane konzervativne ili liberalne? Koja su to merila? Da li je dovoljno samo njihovo eventualno izjašnjavanje o pripadnosti, ili stvar vladajuće političke klime, ili, pak, za ocenu jedino meritorno može biti njihovo svakodnevno delovanje. Ne potvrđuje li upravo naša domaća praksa da i među onima koji sebe smatraju nosiocima demokratije i napretka gotovo permanentno dolazi do sukoba koji nadmašuju one vođene sa tradicionalnim političkim i idejnim rivalima. Uključujući čak na specifičan način i neke moćne nevladine i druge organizacije, koje i same kao da se ponekad ne snalaze u unutrašnjem vrtlogu optužbi i kontraoptužbi za izneveravanje osnovnih postulata reformi i napretka. Ali, o tome drugi put.
Umesto da bude široka medijska scena, naše javno informisanje sve više postaje prava arena, bez ikakvih propozicija i pravila. Bez leve i desne strane, prijatelja i onih drugih, bez jasnog viđenja kome ko, i zašto, pomaže ili odmaže. Šta je u tome bar zrnce istine za koje bi se grešni čitalac ili gledalac uhvatio. Ko su i kako se baš sada pojave ti mnogobrojni „izvori redakcije“, neimenovani ali do surovosti ubojiti u svojim otkrićima i nagoveštajima – da bi zatim vrlo brzo bili zaboravljeni.
Sve to praćeno pozivanjem medija na težnju za punim informisanjem, uz neprestano isticanje nepristrasnosti i objektivnosti. Bez ikakvog uticaja neke stranke ili ličnosti, ili želje da se, bar u naznakama iskaže sopstveno opredeljenje. Kao da su novinari neka vanvremenska, nadnaravna bića, a ne ljudi od krvi i mesa, sa svojim navikama, pogledom na svet i odnose među ljudima, sa svojim željama, htenjima i maštanjima. Uz svu očiglednost da o svemu tome nema govora kada se ima u vidu ono što se može pročitati na novinskim stupcima ili videti i čuti sa TV ekrana. Izuzev jednog ili dva dnevna lista i jednog ili dva TV studija, koji su popriličan izuzetak, svi ostali se uglavnom čvrsto drže ove spasonosne matrice.
Može li ponešto biti razgovetnije.
Upravo sadašnje vreme, kada se vatra političkih i drugih borbi ponovo rasplamsava – ne samo zbog pojave novih aktera već i revitalizacije onih koji su na javnoj sceni potonuli u daljoj ili najneposrednijoj prošlosti – stvar čini još aktuelnijom. Bez jasnije, i odlučnije, aktivizacije medija štošta će ostati zamumuljeno. Građani pomoć od njih s pravom očekuju.
Tačno je da ne može, niti sme, biti ustupaka kada je u pitanju blagovremeno, istinito i kompletno obaveštavanje o svemu što se dešava u raznim oblastima života. Od toga nam u dobroj meri zavisi sadašnjost i budućnost. Mnogo šta je zbog nedovoljne, pa i selektivne, informacije često sračunate na manipulaciju, uticalo na stanje u kome se nalazimo. Delom i usled dosta haotičnog obaveštavanja, u kome nije uvek jasno ko i kako o nečemu obaveštava. Mnoga je nesuvislost prošla bez komentara, očigledna minhauzenijada prihvatana zdravo za gotovo. Zatrpavani svakodnevni u mikrofone i novinarske beležnice olako iznetim stavovima i idejama, lišeni mogućnosti provere sučeljavanjem, građani su prosto sluđeni. Šta je u stvari, i koliko, od svega istina. Mnogo šta se, nažalost, saznavalo tek posle obavljenih izbora i dolaska novih garnitura, koje bi ubrzo započinjale sopstveni, više-manje poznati stari krug, samo sa novim akterima.
Pritisnuti neke vrste konsenzusom da objektivno znači i neangažovano, bez jasnijeg stava o mnogočemu, novine, radio i televizija su se u velikoj meri uklopili. Ne uvek bez razloga. Svaki ozbiljniji kritički osvrt ili zahtev za podrobnije razjašnjavanje obećanog obično je dočekivan na nož, uz katkad neverovatne kvalifikacije i sumnjičenja. Najčešće prikivanjem na prokaženi stub pristrasnosti i neobjektivnosti. Tome se teško odoleva.
Drugo se i ne može očekivati u uslovima sadašnje, zaista gotovo neograničene mogućnosti za delovanje javne reči. Dotle da katkad sloboda jednih da sve kažu postaje bezočnima oruđe za ugrožavanje slobode i ličnosti drugoga. Bez granica i bez pardona za one koji se ustručavaju da uzvrate iz straha od povratnog pojedinačnog, ili grupnog, javnog pogroma. U konačnom ishodu, najčešće na štetu osnovnih interesa građana.
Lažna je zato, i iskonstruisana, dilema znači li angažovanje „za“ i „protiv“ stavovima izneveravanje zahteva da novine, radio i televizija budu nepristrasni. Objektivnost ne isključuje borbu za nešto ili protiv nečega. U tome i jeste glavna snaga javne reči. Drukčije ponašanje značilo bi, pored sve korisnosti, puko beleženje onoga što je bilo ili što će se desiti. Čitaoci, gledaoci i slušaoci očekuju znatno više od medija, za koje smatraju da su bolje upoznati i da im se može verovati. Računajući na pomoć koja će im olakšati ako ništa drugo ono bar izjašnjavanje na sledećim, redovnim ili vanrednim, izborima.
Nije, dakle, samo reč o pripadnosti jednoj ili drugoj stranci ili grupaciji već o fundamentima žurnalizma. Aktivnog, svuda prisutnog i veoma angažovanog, na dobrobit građana i uslova njihovog rada i življenja. Jasnije legitimisanje koga ko podržava i zašto bilo ko svakako korisno, ali u sadašnjoj situaciji kada se kod nas ne zna čak ni ko je osnivač ili pravi vlasnik velikog broja medija, tako nešto je teško očekivati. Možda će se razvedriti kada se dorade zakoni o informisanju.
Autor je novinar i publicista iz Beograda
