Samo pokušavam da budem dosledna

Snežana Čongradin, dobila je Nagradu „Dušan Bogavac“ u specifičnim okolnostima, a okolnosti su, tako i počinjemo svoj razgovor, za novinare uvek manje ili više specifične. Ipak, proteklu godinu Snežana je živela pod stalnim pritiscima i pretnjama, pišući neprestano o ratnim zločinima, procesu suočenja i pomirenja, o zločincima, falsifikatorima istorije, zataščavačima.

„U društvu teško obolelom od ekstremnih politika, svaki čin normalnosti, civilizovanosti i profesionalnosti izložen je pretnjama, uvredama, internet nasilju, pa i životnoj ugroženosti. Sve to nije sprečilo niti uplašilo ovogodišnju dobitnicu nagrade ‘Dušan Bogavac’. Snežana Čongradin je svetao novinarski primer nepristajanja na manipulacije i relativizacije, i neodustupanja od elementarnih normi ljudskosti i građanske hrabrosti“, navodi se u obrazloženju žirija koji joj je dodelio priznanje za novinarsku hrabrost i etiku.

DOSIJE: Nije bilo lako, izašla je o tebi i knjiga (Vojislav Šešelj: Mungos iz peščare Snežana Čongradin) od kile i po…

ČONGRADIN: Pretnje i pritisci koji se meni događaju su na prvu loptu i podrazumevaju se, za to smo se odlučili mi koji pišemo o ratnim zločinima. Ja sam trenutno privilegovana da pisanjem odgovorim pritiscima, da ne doživljavam osudu porodice, redakcije, prijatelja, kolega i to mene čini hrabrom i etičnom, a za to se ova nagrada i dodeljuje.

DOSIJE: Imaš privilegiju, nažalost, svaki vid normalnosti, pa i ovi pojavni oblici o kojima govoriš, su, ispostavlja se – privilegija. Uslovi pod kojima rade druge koleginice i kolege daleko su od privilegovanih?

ČONGRADIN: Znam čemu su izložene kolege, da sam u takvoj situaciji, verovatno se ne bih ni približila ovoj nagradi. A možda se ne bih ni bavila ovim poslom. Možda bih odustala. Jer ono što se dešava našim koleginicama i kolegama u unutrašnjosti,, njima koji su talentovani, vredni, etični – a sputani su da se izraze – mislim da je pakao u kojem ne bih mogla da se pojavim u javnosti. Mislim da bih bila anonimna ličnost.

DOSIJE: Frustrirajuće je kada ono za šta se borimo da ugleda svetlost dana, ne naiđe ni na kakvu reakciju, ni na kakav odgovor?

ČONGRADIN: Nema promene u društvu, ostaje nam to da se, unutar naše male zajednice, potapšemo po ramenu. Da obradujemo čitateljstvo nekakvim tekstom koji je obeležen javnim interesom.

DOSIJE: Ne napušta te ambicija da budeš svoja u svakom trenutku?

ČONGRADIN: Nemam drugačiji način da, unutar privilegija o kojima sam govorila, samo to radim. Ne znam ništa drugo da radim, a ovo radim 20 godina. Ispisali smo već dosta stranica unutar istorije našeg društva. Istorije za koju ne znamo da će ikada biti zvanična.

DOSIJE: Kako podnosiš to što ljudi ćute, što ne reaguju? Pišemo o ratnim zločinima, a oni su postali crna hronika. Kako to doživljavaš?

ČONGRADIN: Ti i druge kolege ste pisali o ratnim zločinima kada je vaše pisanje bilo mnogo uočljivije. Sada je to drugačije, imam osećaj da sve vreme sviram na istoj žici, čak mi se ljudi i podsmevaju. Oni mene zovu Sneža „Genocid“. Shvataš koji je to poremećaj društva!? Kao, evo, Sneža nije pomenula reč „genocid“, vow! Kad si ti pisao o genocidu i ratnim zločinima – to je izazivalo mnogo više pažnje nego ovo što ja danas radim. I, sada, poput nekakvog rijalitija, izađe klovn poput Šešelja koji me targetira. Svi se sruče na mene, kao, šta sad ova priča o genocidu, kao odmakli smo od toga! Nije im važno. Nije važno čak ni ljudima iz tvoje generacije koji su pisali o tome. Šta sad ova…!? Pa, ništa, ja samo pokušavam da kao elementarno inteligentna osoba budem dosledna. Nemoguće je da, kao dosledna osoba, prestanem da se bavim ratnom prošlošću ljudi iz vrha ove države. Dakle, nisu to ljudi u penziji, nego oni koji odlučuju o našim sudbinama, našoj egzistenciji, našoj bezbednosti! Sva sreća da više ne mogu da u meri kao nekada, s početka devedesetih, ugrožavaju i narode iz regiona!

DOSIJE: Mogu nekog da ubiju, mogu da ubiju i više ljudi, sa istim predznakom kakav je korišćen početkom rata u bivšoj Jugoslaviji?

ČONGRADIN: Da, mogu. Zbog „pogrešnog“ imena, nacije. Kad razgovaram s ljudima koji se bave bezbednošću, oni kažu da smo mi okruženi zemljama članicama NATO. I da je nemoguće da Vučić izazove sukob, da Dačić inspriše ratne zločine. Ali, oni ne shvataju šta znači, recimo, ubiti desetoro ljudi – koji neće biti žrtve organizovanog napada Srbije na drugu državu, nego rezultat terorizma i sporadičnih sukoba (što je u osnovi savremenih sukoba). Ako je to njima bez veze – šta je njima strašno.

DOSIJE: Pronalaziš li ljude koji su istinski spremni na pomirenje? Gde crpiš snagu i motivaciju?

ČONGRADIN: Pa, eto, znam vas, moje koleginice i kolege, aktivistkinje i aktiviste među prijateljima. Samo o tim ljudima mogu da razgovaram, drugima ne verujem. Bez svih vas mogla bih samo da bauljam u mraku.